Да ли су споменици и називи улица заиста чувари сећања на великане

Ако споменици заиста чувају сећање, онда нема сумње да Скопље предњачи у томе. У овом граду пре седам година за само једну ноћ постављено је више од 40 споменика, па се тако данас пошта може одати између осталог Александру Македонском, мајци Терези, Винстону Черчилу, Тошету Проеском. Али, шта уколико народ не жели такве споменике, да ли су они и тада чувари сећања?

„Ми знамо из времена социјалистичке Југославије, Србије, да је дизан читав низ споменика који можда нису били утемељени у ономе што је народ желео и очекивао, а такође постоји и пракса протеклих деценија да се изградњом одређених споменика и давањем имена одређене улице на неки начин подиђе јавности“, каже историчар Бојан Димитријевић.

Или дипломатски ласка одређеној држави. Тако је Београд добио споменик лидера азербејџанског народа Хејдара Алијева, руског цара Николаја Другог Романова, а Нови Београд обележје кинеског филозофа Конфучија, као и статуу казахстанског песника-Жамбила Жабајева.

Такође, нису ретке ни ситуације у којима би грађани радије да из сећања избришу поједине споменике или имена. На њихов захтев уклоњена је биста Јурија Гагарина, а негодовало се и на изглед споменика Патријарху Павлу. У Нишу петиција против именовања улице Шабана Бајрамовића, а у Чачку је актуелна полемика око тога да ли Соња Савић заслужује улицу.

„Ако имате ваљано објашњење онда не би требало да буде много самоуправљања у оцени да ли је то име адекватно или не да ли је та личност адекватна или не. Тако да мислим да сваки предлог који је везан или за име или за споменик или за улицу што је у вези са традицијом треба да има ваљано историографско и културно објашњење и онда све те критике могу врло лако да отпадну и просто да време потврди да је избор био ваљан“, сматра Димитријевић.

Негодовања нису новост, а у Заводу за Заштиту споменика Београда подсећају да је најбољи тест за неко обличје и обележје управо време.

„Након Првог светског рата је прошло то време и сећање које је требало да симболизује Победник, који је био весник слободе. Тако да је одлучено да он добије нову симболику и да представља солунског ратника. Е зато је и био проблем кад је одлучено да се постави на Теразијама. Са једне стране су се бунили због његове нагости, а са друге стране да не личи на солунског војника што он фактички и није био тако да је и ту постојао један притисак јавности тако да је споменик уклоњен и стављен на место где се данас налази“, објашњава Бојана Ибрајтер Газибара из Завода за заштиту споменика културе града Београда.

Не мора увек грандиозно

Полемика је било и када је одлучено да се део Мачванске на Врачару преименује у улицу Моме Капора. На срећу, само се расправљало о дужини улице, каже Љиљана Капор, супруга писца и сликара.

„Пошто је то кратка улица, било је питања зашто не нека дужа или неки булевар. Било је ту и претеривања. Мислим да је ово најлепша улица на свету и Момину улицу која излази право на храм. Нисам чула, било је много лепих коментара“, каже супруга великог писца.

За Мому Београд је био центар света, а ова улица и сквер, према њеном мишљењу не само да су најбољи начин да му се град одужи и сачува сећање на њега, већ и лекција за оне који тек долазе.

„Мислим да је не само важно чак и неопходно зато што долазе неке нове генерације, неки нови клинци, који захваљујући овим новим технологијама могу, ако прођу или улицом или тргом или поред споменика, да се заинтересују и да то изгуглају“, сматра Љиљана Капор.

У овој улици све је на свом месту, међутим има и оних у којима најмање табла фали. Случај са споменицима је драстичнији, па чак и када естетски и политички задовољавају јавност. О чему говоримо биће вама јасно када испред Павиљона Цвијете Зузорић на Калемегдану уместо статуа голубова видите само праве голубове.

„Материјал од којег су споменици направљени је најчешће материјал који интересује сакупљаче секундарних сировина, у питању је бронза или месинг. И нажалост веома често се дешава да су делови споменика или чак цели споменици украдени или оштећени“,

А када их нема јасно је да не могу ни да покушају да остваре своју улогу и подсете на некога.

Уместо да чува сећање на лик и дело патријарха Павла, споменик код цркве Светог Марка, постављен претпрошле године, изазвао је претежно негативне реакције.

Иако противан мери и укусу јавности, овај споменик, пример је тога, да материјализовано обличје не може да потисне све оно што је верски поглавар значио народу. Баш као што ни архитектонски најидеалнији споменик не може да сачува сећање на особу која је непожељна.