Српски ћилими у светској културној баштини

Нематеријално културно наслеђе може бити све оно што се налази око нас и испуњава карактеристике прописане Конвенцијом Унеска о очувању нематеријалног наслеђа, коју је Србија ратификовала 2010.

У нематеријално културно или „живо“ наслеђе убрајају се сва знања, веровања, обичаји, као и израда или извођачке вештине које су се преносиле с генерације на генерацију и одржале до данас.

И најважнији услов је да се баштини и данас. О овом делу наше традиције стара се Центар за нематеријално културно наслеђе формиран 2012. године при Етнографском музеју.

У Национални регистар до сада је уписано 49 елемената нематеријалног културног наслеђа Републике Србије. Предлог да се нешто нађе у националном Регистру може да поднесе појединац, заједница или институција.

Уписом у национални Регистар стиче се, пре свега, видљивост елемента наслеђа: обичај се препознаје као нешто што је значајно за заједницу и на шта је потребно посебно указивати и чинити да би се сачувао.

„Сама заједница, преузима обавезу настављања обичаја, док су институције те које организују систем очувања и организују промоције, презентације и све остале активности којима се његови значај и видљивост одржавају и повећавају“, каже Данијела Филиповић, етнолог из Етнографског музеја.

Рок за подношење предлога за Унескову листу је 31. март. Да би се доспело на листу Светске баштине, важно је показати да је наслеђе које жели да се заштити присутно у свакодневном животу и да цео систем доприноси његовом очувању. Израда досијеа траје неколико месеци, али поступак, од дана када се проследи Унеску траје и до две године.

Током прве, оцењују се техничке карактеристике, а друге године евалуацијско тело стручно сагледава да ли су сви критеријуми испуњени, између осталог – да ли земља поседује Национални регистар и колико се често ажурира, ко су носиоци и које мере су предузете ради заштите. По упису на листу Светске баштине локални обичај или знање, стиче посебну вредност за цело човечанство.

Три ћилима нови кандидати за светску културну баштину

Постоји иницијатива да се и званично предложи да на листу светске културне баштине буду уврштена и три ћилима из Србије: пиротски, стапарски и сјеничко-пештерски. Сви ћилими већ су уписани у национални Регистар културног наслеђа. 

У стара времена, ћилим је био обавезан део „девојачке спреме“. Данас су, поготово пиротски, најчешћи протоколарни дипломатски поклон високим званичнима из света. Шаре су имале (имају га и данас) магијски значај, па се по њима знало коме су ћилими намењени, за које место у кући предвиђени, које су највеће жеље власника.

У малобројним удружењима и задругама где се ткају пиротски, стапарски и сјеничко-пештерски ћилими, кажу да би стављањем на Унескову листу добили потврду за врхунску и праву вредност.

Осим тога, неопходно је направити озбиљну стратегију и обезбедити континуирану финасијску и логистичку подршку државе. Сваки од ових ћилима посебно је представљен у серијалу у Јутарњем програму Радио Београда 1.

Пиротски ћилим

Специфичан је по томе што нема лице и наличје, него две потпуно исте стране. Израђује се од вуне овце „праменке", заступљене у том крају, на вертикалном разбоју. Има 122 шаре које су аутентичне, увек симетричне. Најпознатија је корњача, која симболизује благостање и дуг живот, и 96 орнамената. Тка се искључиво из једног дела. Вишевековну традицију настоје да сачувају поједина удружења и задруге - најстарија је „Поморавље", основана још 1902. године.

Квадратни метар пиротског ћилима кошта скоро 50.000 динара, и за израду је потребно око месец и по дана.

Стапарски ћилим

Настао је у домаћој радиности у 18.веку, а препознатљив је по цветним мотивима: ружама, букетима и венцима цвећа. Некада су га ткали од кудеље, сада од памука и вуне, на хоризонталним разбојима - техником „клечања", познатој на Балкану још у предсловенским временима. Био је знак престижа и користио се за прекривање кревета и столова. Традицију чува удружење „Стапарска ружа", које уместо великих, правих ћилима, прави тканице, торбе, стазице - све у складу са актуелном потражњом.

Сјеничко-пештерски ћилим

Начин израде је сличан пиротском, са различитим шарама: зависно од тога коме су намењени. Пошто се најчешће праве као спрема, за мушку децу, користе се мотиви који указују на снагу, богатство и ред, тзв. „бомбице", док се на ћилимима за женску децу налазе руже - „да би им живот био леп као ружа". Један сјеничко-пештерски ћилим је величине два са три метра, кошта око 500 евра, и најчешће га купују странци који посете Пештерску висораван.