Зашто бежимо од дугих веза?

„Најрадије бих опет побегла“, каже Лена. То није први пут да од ње чујем ову реченицу. Откако је знам, све њене везе се одвијају по истом шаблону: након екстремне фазе заљубљености следи нагло отрежњење и мамурлук из којег Лена не зна да изађе никако другачије него бегом.

И опет седи преда мном, веза с последњим дечком траје пет месеци, и опет се бори против импулса бежања из везе. Досадно јој је, каже. Оно што јој је још до пре који дан било „слатко“, сада је узрујава. Његови вицеви су је донедавно више засмејавали.

Лена овог пута хоће да остане у вези. Јасно јој је да може да побегне од мушкарца и везе, али не може од себе.

Заљубљивање као дрога

„Бег заиста није добро решење“, каже терапеуткиња за односе Гертруд Волф. У сваком случају то није добро када постоји жеља да се схвати и промени сопствено понашање. Лени је, каже, потребна храброст ако жели да остане у вези и прекине с досадашњом навиком.

„У тренутку заљубљивања, наш мозак је преплављен дрогама. Серотонин, допамин и опијати се мешају у коктел дрога какав никад не бисте могли да купите“, каже Волф. Но опијеност убрзо нестаје. Светла се пале и следи понекад болно трежњење.

Терапеуткиња саветује умереност. „Препоручила бих да не опустимо превише и да ту и тамо станемо на кочницу. То је као код алкохола: ту и тамо треба попити мало воде. Онда ни мамурлук неће бити тако страшан.“

„Коктел дрога делује пола године и тада опет морамо пронаћи нову чоколаду. И одједном поновно осећамо страхове од везивања“, каже Волф.

Корени у детињству?

Она додаје да особе попут Лене спадају у групу „несигурних у везама“. Та теорија потиче из учења дечјег психијатра Џона Боулбија – према њој су неке особе са страхом од везивана у детињству у некој опасној ситуацији остављане саме.

Дете такво родитељско понашање доживљава као одбијање што је болно искуство које не желе да понове. У будућности зато своје проблеме задржавају за себе и покушавају да избегавају негативна осећања колико год је могуће.

„Овакве особе касније имају проблема да се упуштају у дуготрајне везе“, каже Волф. Страх игра велику улогу, било да се ради о страху од губитка или о страху од зависности од друге особе.

Добра вест је да као одрасли можемо то да превазиђемо. На почетку то значи одупрети се почетном импулсу бежања. Јер, љубав као ванредно стање не може бити дуготрајна. Ко се држи овог идеала, тај ће, како каже терапеуткиња, читав живот бежати. Што је додуше такође једна могућност.

Тако и Лена мора да одлучи да ли жели свом партнеру да пружи шансу и без допаминског коктела .