Вештина преживљавања

Улаз у готово пет векова стари, скучени будистички храм Мјорјуђи из празне, споредне уличице води узаном стазом опкољеном високим каменим зидом и простом, црном грађевином без прозора која отпозади делује као складиште за житарице.

Међутим, не само што та зграда није једноставна како изгледа споља, него ни звук микрофона који допире из њене унутрашњости није проповед – то будистичко светилиште у граду Каназави на обали Јапанског мора пре него богомоља, замишљено је као тајно војно упориште: тесни лавиринт ходника, соба, степеништа и тунела са лукавим клопкама, прикривеним одајама и тајним излазима исплетен је као паукова мрежа од дрвета и папира свуда око сале у којој у тами немо седи позлаћена статуа Буде.

Тај плашт тајновитости и наговештај опасности, а не потрага за спасењем, спокојем или духовним усавршавањем, јесте оно што привлачи мноштво посетилаца који као мрави куљају његовим мрачним пролазима – они нису духовног вођства жедни ходочасници, већ туристи жељни мистерије и узбуђења. 

Борбена испостава

Храм Мјорјуђи, драгуљ архитектонске обмане и лукавог војног инжењерства, изграђен је да у бурно доба беспоштедних борби господару богатог феудалног поседа Кага и његовој породици омогући безбедне молитве Буди и да, као и бројни околни храмови, незнано непријатељу, смести део његових самураја и тако послужи као тајна војна испостава, недалеко од очигледне и најважније мете тог поседа, замка Каназава.

То светилиште припада домаћој будистичкој секти Њићирен, која носи име ватреног проповедника из 13. века, који је учио потпуну и искључиву посвећеност „Лотус сутри“, као светом спису који је врхунац развоја будистичке мисли и садржи сву истину потребну за спасење, те чије игнорисање или недовољно поштовање проузрокује природне непогоде, заразне болести и друге несреће, попут друштвене нестабилности и ратова.  

Изградњу храма, који је довршен 1634. године, наложио је Тошицуне Маеда, најистакнутији међу феудалцима који нису припадали унутрашњем кругу војсковођи оданих клану Токугава, самурајској породици која је почетком 17. века под својом влашћу ујединила Јапан. Имућност феудалних господара и њихових поданика мерена је приносом пиринча на пољима у њиховом власништву, а Маедин посед, који је захватао знатне делове данашњих префектура Ишикава и Тојама, рађао је количину која је по ондашњим мерилима била довољна да годину дана храни чак милион уста.

Пиринач је коришћен и као средство плаћања и референца према којој је одређивана вредност других пољопривредних култура, а Маеда је, после владара целе земље шогуна, у својим рукама држао највише те вредне житарице у Јапану. То богатство чинило га је не само објектом велике зависти већ и, у очима шогуна, потенцијално опасним противником, који би, захваљујући својим ресурсима, могао да подигне снажну војску и придобије друге феудалце као савезнике, те тако угрози војну владу клана Токугава, која је, због немоћи цара и двора у Кјоту, практично управљала целим Јапаном.

Страхујући од могућег насртаја војске шогуната, Маеда је наредио да се дуж две реке у близини његовог замка изграде гроздови храмова, који би послужили као осматрачнице и истурена одбрана, у чему је нарочита улога припадала Мјорјуђију, породичном светилишту његовог клана, чији је олтар првобитно био постављен унутар самог замка. 

Уметност обмане

Невелика главна зграда храма Мјорјуђи заправо је густи, скучени лавиринт од 23 просторије и 29 степеништа, који се простиру на три спрата са укупно седам нивоа. Упркос томе, она спреда изгледа као да нема више од једног спрата, што је свесно смишљена и вешто остварена оптичка варка, јер су строга правила шогуната забрањивала градњу здања са два или више спратова зато што су она била погодна за осматрање и пружање оружаног отпора.

На самом улазу неопрезне непријатељске војнике вребао је отвор у поду и рупа дубока три метра. Евентуалне атентаторе који би се, поступајући на основу информације да је неко из породице Маеда на молитви, инфилтрирали у храм очекивао је тежак посао, јер су се господар поседа и његови рођаци клањали олтару из тесне, једва приметне просторије уграђене у десни угао под сам кров главне сале.

До ње се стизало уском стазом и степеништем који су водили покрај собе у којој су, иза непрозирног застора, у заседи чекали његови највернији ратници. Они су, међутим, са друге стране кроз исту завесу могли да виде обрисе људи који се приближавају – трик који подсећа на магично огледало. Зависно од тога где је потребно задржати продор непријатеља, они су из те просторије могли да истрче на чак пет различитих излаза, од чега су два била замаскирана тако да изгледају као ормар, односно, украсна ниша у којој се постављају калиграфски радови и слике.

Са леве стране олтара, пут даље у унутрашњост храма је водио кроз пролаз којим је могла корачати само једна особа, а чије су подне даске могле лако бити олабављене или уклоњене. Непријатеља који би кроз њих пропао испод пода су чекали људи наоружани копљима. Нападача који би за улазак у храм изабрао споредни улаз чекало је непријатно изненађење налик црној чаролији – отварањем клизних дрвених врата споља он би заправо затворио шупљину у зиду са унутрашње стране у коју је могао да се сакрије један од бранилаца.

Тако би агресор зашао у унутрашњост не слутећи да му већ након прва два корака иза леђа, уместо пријатеља, стоји противник. За случај да се непријатељ пробио у просторије иза олтара, прогоњени је могао да побегне спустивши се у бунар с чијег дна је напоље водио тунел. У најгорем случају, у безизлазној ситуацији, он је могао да у малој просторији скривеној под степеницама, специјално намењеној за то, сачува свој образ тако што би извршио ритуално самоубиство парањем стомака како не би пао у руке непријатељу. 

Мудри владар

Маедино необично, ваншаблонско размишљање ушло је у легенду. Предање каже да је, да би развејао сумње шогуна из породице Токугаве да на уму има рушење централне власти, посегао и за личном камуфлажом и то глумом, односно да је заиграо улогу ментално заосталог „будаластог господина“, како би великог ривала уверио да је неспособан да испланира преврат. Зарад тога, каже легенда, пустио је да му длаке у носу нарасту толико да висе преко горње усне и током боравка у упоришту клана Токугава намерно се понашао непредвидиво и скандалозно.

То је његове вазале, који нису знали да се свесно определио за тактику прикривања, много мучило, па су свог „блесавог“ господара покушавали да наведу да се реши недостојних „украса“ на лицу тако што су му потурали огледало и пред њим чупали длаке из својих носева, све док он није попустио и саопштио им да се само претвара да је малоуман да би сачувао своје земље.   

Маеда, којем је, чини се, дуго година претио атентат, неко време и од двојице старије браће која су била прескочена приликом одређивања наследника поседа, вероватно је и заиста одиграо највећу улогу живота у седишту шогуната. Војна влада коју је нешто више од тридесет година раније, на самом почетку 17. века, успоставио Токугава Ијејасу, последњи из низа од три велике војсковође које су кроз деценије ратовања постепено ујединиле до тада политички и војно расцепкани Јапан, гнездо је свила у равници Канто на обали Тихог океана, утемељивши град Едо (данашњи Токио), који је убрзо израстао у најмногољудније средњовековно насеље света.

Трећи из линије Токугава владара, Ијемицу, успоставио је строги систем у којем су феудални господари били присиљени да сваке друге године проведу шест до 12 месеци у Еду, под будним оком шогунових шпијуна, и при повратку у завичај оставе за собом најближе чланове своје породице. Тако су њихове жене и деца, практично, служили као таоци. На дохват руке шогуна и препуштени на његову милост и немилост, они су, међутим, могли да уживају у погоностима велеградског живота – прикупљају информације о важним личностима и уживају у уметничким и забавним збивањима.

Те обавезне, дуге посете имале су за циљ не само да успоставе и продубе познанства и ојачају политичке везе између шогуна и његових вазала, односно, практично и симболично потврде њихову покорност и лојалност, већ и да регионалне владаре економски ослабе.

Ово стога што је долазак у војну престоницу, због богатих дарова које су морали да донесу шогуну и велике пратње од преко хиљаду људи која се старала о њиховој безбедности и удобности, а коју је током дугог пута требало смештати и хранити, те феудалце умео да кошта и пар година прихода.

Притом они су морали и да финансирају изградњу објеката за сопствени смештај у престоници шогуната, који су, због друштвеног статуса и престижа, морали да буду репрезентативна здања. Чињеница да су његови наследници у аманет добили његове земље неокрњене сугерише да је током тих присилних боравака у Еду Маеда успешно играо сложене дипломатске игре од којих су зависили његов живот и богати феудални посед.

И без легенди које с наклоношћу опевају његову мудрост, Маедина интелигенција је неспорна – познато је да су током његове вишедеценијске владавине плански обуздаване воде, грађени системи за наводњавање и снажно подстицан развој земљорадње и заната, по којима је префектура Ишикава и данас позната, како би се обезбедила што већа економска независност од потенцијалних ривала.

И храм Мјорјуђи је материјални споменик његове промишљене владавине. Он је, заправо, отелотворење не само мудрости стратега, који је живу силу и материјалне ресурсе надопунио необичном тактиком и камуфлажом, већ и луцидности неимара, који је саздао праву архитектонску загонетку и способности војног техничара, који је исту проткао лукавим замкама, неприметним скровиштима и збуњујућим оптичким варкама.