Самоубиство као најважнији животни циљ

Наслаге прохујалог времена попут тешког, непрозирног застора од сомота скривају од погледа људи данашњице драме прошлости од којих застаје дах. И необавезно пребирање по његовим наборима доводи до неочекиваних открића која нагоне на помисао да је фикција, као уметничка форма која интригира, развија машту и осећајност, потпуно сувишна пред незамисливим чудима стварног живота.

На обали полуострва Кии скроман будистички храм седи у тишини сетно загледан у даљину, као да настоји да завири преко кровова оближњих кућа, и даље преко линије хоризонта где се спајају плаветнило неба и сивило благо заталасаног мора.

Када сунце крене да лагано клизи и угао под којим његови зраци милују кротке таласе се заоштри, њихови брегови почну да меко и несташно сјаје као да су се заиграли, док се небески свод прво благо зарумени, а онда оспе бојом љубичице. Утонуо у тишину предвечерја, тај невелики храм на ободу Тихог океана чува велику тајну из прошлости – тајну о животу, смрти и постизању савршенства.

Име будистичког светилишта је Храм планине Фудараку. Ова последња реч је јапански назив за Поталаку, један од мноштва будистичких рајева, којим, веровало се, влада великодушни и самилосни бодисатва Авалокитешвара, који је посвећен спасењу људског рода.

Храм у префектури Вакајама на највећем јапанском острву Хоншу то име није добио просто из дидактичке жеље да се верницима сугерише да усмере своје мисли на рај и спасење.

Веровало се да је храм ништа мање него почетна тачка на путу у савршенство, одскочна даска за одлазак у рај - дуго векова са обале недалеко од храма његови свештеници хрлили су у тамне морске дубине убеђени да ће их управо смрт у чељустима океана одвести у мирисне вртове величанствене Поталаке.

Јужни рај

Жудња за савршеним и вечним животом тако је силна да се, парадоксално, може манифестовати у одрицању од живота. Када се у средњовековном Јапану проширило веровање да је свет зашао у период моралног и интелектуалног опадања у којем људима више није могуће да исправно схвате и практикују будистичко учење и својим снагама постигну ослобођење од болног точка рађања и смрти, нада у спасење пренела се на бодисатве, натприродна бића која, у својој великодушности, својевољно одлажу сопствену нирвану да би могла да воде друга жива бића ка спасењу.

Развио се култ бодисатви Авалокитешваре и Амитабе, за које се веровало да ће изаћи у сусрет свима који у њих верују и примити их у своје рајске светове, тзв. „чисте земље“, где ће им омогућити постизање просветљења и ослобођење од егзистенцијалних окова.

Упоредо с тим јачало је схватање да је овај свет не само несталан и прожет патњом, већ и прљав и гнусан, те да га што пре ваља одбацити и наћи пут у неки од тих рајева. Отуд је део будиста у Јапану дошао до уверења да је убрзати одлазак на онај свет и поштедети себе живота истрганог и упрљаног болестима, природним несрећама и друштвеним неправдама не само горућа потреба, већ и дужност духовника.

Када је будизам пустио корен у Јапану, веровање у Поталаку, сматра се, стопило се са већ постојећим митом о земљи вечног живота која се, приповедало се у старо доба, налази негде далеко преко мора или под његовом површином. То је, вероватно, разлог зашто су будистички верници у Јапану, у потрази са рајем милостивог бодисатве Авалокитешваре, за који се веровало да се налази негде у смеру југа, отискивали на море и урањали у таласе.

Тако је древни храм на полуострву Кии постао једна врста лучке постаје из које је у драговољну смрт закорачило најмање двадесет људи, углавном старешина тог светилишта, у широком временском распону од 868. до 1722. године.

Поред њега, као пункт за полазак на онај свет, широм Јапана коришћени су обалски брегови и природне избочине које залазе у море. На територији готово читаве данашње јапанске државе, од префектуре Кагошиме на југозападном ободу острва Кјушу до префектуре Ибараки, нешто више од стотинак километара северно од данашње престонице Токија на острву Хоншу, научници су пронашли записе о укупно око 80 особа које су у потрази за Поталаком себи одузеле живот утапањем у Тихом океану.

Прави број, верује се, вероватно је био много већи.

Отискивање у смрт ради рођења у рају бодисатве Авалокитешваре, у Јапану познатог као Канон, није било једина форма религиозног самоубиства у средњовековном Јапану.

Поклоници широко распрострањеног култа буде Амитабе својевољно су се спаљивали или утапали у рекама и језерима призивајући његово име, у нади да ће тако себи осигурати рођење у „Чистој земљи највишег блаженства", Амитабином рају, где ће, веровали су, моћи да уживају у његовим мудрим проповедима о највишој истини, односно, „пију" непосредно са врела спознаје и тако остваре просветљење и коначно ослобођење од свих егзистенцијалних стега.

Пловећи храм

Са обале у близини Храма планине Фудараку искушеник је на пут у вечност полазио у скромном али пажљиво осмишљеном чамцу достојанственог изгледа и важне духовне симболике.

Смештан је у средиште пловила унутар мале, дрвене кабине једноставне конструкције која је личила на кућицу, али је намерно била направљена без прозора и излаза, како би се мисли у њој, практично, заточеног свештеника одвојиле од света који напушта, скренуле с обалског пејзажа, морског плаветнила и пенушавих таласа, те усмериле на молитву и медитацију о самилости и доброчинству бодисатве Авалокитешваре и лепотама и духовној добробити његовог надземаљског царства.

Током ширења у колевци Индији, као и касније по Кини, Корејском полуострву и Јапану, будизам је апсорбовао локална божанства и духове, а тај спој филозофије спасења од душевних и телесних стега и вере у духовна бића, чија је наклоност неопходна за пуни стомак, добро здравље, рађање порода и дуг живот, очитовао се и у сценографији жртвовања овоземаљског за вечни живот у царству бодисатве Авалокитешваре – дрвена колиба у средишту крхког пловила које се отискивало са обале полуострва Кии по правилу је била окружена с четири минијатурне капије тории, какве се виђају на улазу у храмове старе јапанске (политеистичке) религије шинто.

Саме капије носе чисто будистичку симболику – мит о томе како се принц Сидарта Гаутама одлучио да раскош и безбрижност дворског живота замени одрицањем у сврху спасења казује о томе како је он, у жељи за спознајом, тајно излазио из палате у обичан народ и како је након сваког проласка кроз неку од четири капије дворског здања, упознао по једну од четири врсте муке које море све људе без обзира на њихово порекло, иметак и моћ: рађање, болест, старост и смрт.

Капије су такође представљале и четири степена духовног развоја на путу ка ослобођењу од точка живота и смрти: окретање Будином учењу, обуку, стицање мудрости и постизање нирване.

Њихов облик, међутим, требало је да призове домаће божанство мора и друга поштована бића из шинто пантеона, која су поклоници Сидартиног учења, у настојању да се прилагоде културном миљеу образованом на Јапанском архипелагу пре уплива њихове вере, већ били присвојили као надљудске заштитнике будизма и чак третирали као отелотворења буда и бодисатви. Постављање малих торија на чамац стога је имало за циљ и да духовнику обезбеди сигуран одлазак у рај тако што ће му прибавити божанску заштиту.

У целини, пловило са дрвеном кабином посађеном у средишту и тории капијама окренутим ка све четири стране света на мору је неодољиво подсећало на минијатурни храм загледан у бескрај - лагано клизећи по питомим таласима, обавијен плаветнилом морског и небеског пространства, несумњиво је асоцирао на надреално, оноземаљско.

Чамац, који није имао ни весла, ни једро, као ни кормило, на отворено море би извукло друго ситно бродовље. Он није био намењен за управљање - у предворје раја водила су га вера и преданост свештеника и неограничена милост бодисатве. Улаз у рај, пре него нека конкретна, географска тачка у мору, било је стање ума у последњим тренуцима живота: усредсређеност мисли, непомућеност срца, скрушеност и потпуна преданост Авалокитешвари.

Такође, повратак на обалу није био предвиђен - одустајање би било нечасно и срамотно, и уз то грешно, јер би значило жудњу и пријањање за површно, пролазно и несвето. Зато, када би достигли висину оближњег острвца рибари и монаси у малим тегљачима пресекли би конопце и оставили искушеника да усамљен плута док га не прогутају таласи.

Пут у рај, пакао или просто ништавило?

Европски, углавном португалски и шпански, мисионари, који су у шеснаестом веку почели да пристижу у Јапан и који су често путовали по његовим острвима у настојању да нађу плодно тле за ширење католичанства, оставили су неколико релативно детаљнијих записа о групним, својевољним утапањима будистичких свештеника, поклоника Авалокитешваре.

У њима се говори не само о чину самоубиства, већ и вишедневним припремама које су му претходиле, попут поста и проповеди, као и о ритуалним поступцима након извршења, као што су колективне молитве за душе преминулих или подизање ознака и храмова на обали у близини места њихове погибије.

Писма језуитских мисионара говоре да су будистички свештеници, када би изашли на пучину, скакали у морске дубине сапети и отежани каменицама или, пак, лагано урањали у смрт, тако што би повадили чепове из рупа унапред пробушених у кориту чамца и потонули скупа с њим.

У једном од јапанских средњовековних списа постоји и белешка о случају у којем су за тело свештеника на путу у Поталаку привезали 108 каменова, као симбол исто толико грехова који се помињу у будистичким светим књигама.

Он је тако физички, одласком на онај свет, и симболички, потапањем каменова у воду, спрао све своје грехе. Практично гледано, тај терет је не само олакшавао потонуће, већ и искључивао могућност да се искушеник докопа обале у случају да се у последњим тренуцима поколеба и пожели да устукне од најважније мисије свог живота – самоубиства, односно, савршеног спасења одрицањем од овоземаљског живота патње и бола.

Хришћанским мисионарима самоубиства зарад рођења у будистичком рају деловала су као ђаволска работа: лаж, богохуљење и потонуће у сам пакао. Упркос томе, они нису могли да у себи у потпуности сузбију дивљење за исказану храброст, чврстину вере и преданост будистичких свештеника који су свој живот добровољно положили за оноземаљско савршенство.

Нити су могли да пригуше чуђење за поштовање које је народ указивао групама монаха-самоубица, када су им, као истинским свецима, подизали олтаре и упућивали молитве.

Благо саркастичном посматрачу данашњице, лишеном икакве вере о загробном животу, чамац за Поталаку, пре него пловеће светилиште на стази за вечни рај, може изгледати као плутајући ковчег на тужном путу у ништавило.

Шездесетих година прошлог века у Јапану је на кратко букнуо интерес за култ Поталаке захваљујући приповеци писца Кацуми Масуде, који је ламентирао над злосретном судбином једног главешине поменутог храма на полуострву Кии, који се, достигавши прописану старост од шездесет лета, изједан сумњом и страхом укрцао у чамац за Поталаку, али онда, у жељи да ипак поживи, некако докопао копна, само да би га, трагично, његови пратиоци тамо шчепали и везаног поново послали у смрт на отвореном мору.

Савременој јапанској публици свештеници тог храма, као и други будистички адепти који су се у потрази за коначним спасењем отиснули на пучину, чинили су се наивним и заведеним, па и, како је то сугерисала Масудина приповетка, жаљења вредним жртвама ирационалне присиле. Поједини интелектуалци шибали су својим оштрим академским перима култ Поталаке као погубну утопију типичну за доба друштвеног хаоса и несигурности у којем су се распале вредности и опустео духовни пејсаж.

Међутим, истовремено, због величине жртве, потпуне посвећености циљу и менталне снаге коју изискује добровољни излазак на непрегледно море у сусрет хладној смрти, средњовековни приврженици Авалокитешваре привукли су и знатно интересовање, па чак и притајено саосећање и разумевање, јер се уклапају у, у јапанској култури врло омиљени, архетип трагичног јунака чистог срца, који умире узалуд и поражен, али при том плени бескомпромисном преданошћу, одлучношћу и искреношћу.

Трагична храброст?

Пракса религијског самоубиства инспирисана рајем бодисатве Авалокитешваре на полуострву Кии прекинута је почетком осамнаестог века када су, судећи по доступним писаним изворима, у чамац уместо живих, најпре полагана тела преминулих свештеника Храма планине Фудараку, а потом, просто, лутке.

За схватање култа Поталаке потребно је разумевање за тешке услове средњовековног живота, за поглед на свет, вредности и сензибилитет људи другачијег поднебља, културе и епохе.

Зависно од личног уверења, својевољно урањање у смрт ових свештеника може бити виђено просто као траћење живота, као бесмислени, па и суманути чин достојан презира и осуде, али и као израз несвакидашње привржености принципима, храбрости и одлучности, односно, као чин вредан, ако не дивљења и хвале, онда бар поштовања.

Са средњовековног, будистичког становишта, оно је било примеран, па и неопходан искорак ка коначном спасењу и савршенству – свети чин.

Какво год да је гледање на та самоубиства, остаје чињеница да суочавање са смрћу и добровољно одрицање од живота подстичу на размишљање о смислу постојања и ономе чему треба тежити у животу.

Или, другим речима, иако специфичан историјски феномен везан за одређени, конкретан културни контекст, култ Поталаке несумњиво наводи на контемплацију о важним универзалним питањима - за шта вреди умрети и да ли постоји циљ или вредност виша од живота самог.