Како је Дијана малишане у Танзанији приволела да цупкају уз Ужичко коло

Кад би Драган Лаковић знао да је више од 100 ђака у Танзанији за само два дана научило и певало његову песму...

Децу је ову песму научила Дијана Коцић, која је дипломирала на Факултету организационих наука у Београду, али је отишла у Занзибар да волонтира. Жеља јој је била да подучава децу у Африци, па су она већ неколико месеци саставни део њеног живота.

„Учили смо три-четири дана, у понедељак смо кренули, а нама је приредба била већ у четвртак. Написала сам речи песме на табли. Помогла ми је наставница свахилија која ми је дала смернице како да их научим, учили смо ред по ред како се изговарају речи, онда смо певали, ја сам им објашњавала ритам и онда смо увежбавали, увежбавали, увежбавали док нисмо били добри“, објашњава Дијана. 

Иако јој сви дани нису лаки, Дијана се није покајала што је отишла. Деци прича о нашој култури, мада су, како каже, највише фасцинирана нашом музиком.

Ових дана у Танзанији се слуша Ужичко коло и цупка се у том ритму. Није то баш та  кореографија, али деца играју на свој начин.

Свако игра како зна, али изгледа да се сви веселе на исти начин.

„Деца обожавају да играју и њима је довољно да им пустите неку музику која је интересантна да се они препусте. При томе, Ужичко коло је тако динамично. Пустила сам им коло и показивала како ми играмо коло. На свахилију коло се каже дуара и сви се ухватимо за руке, али ја сам хтела да играмо на нашу музику“, истакла је Дијана. 

Тако пролази дан за даном. Дијана каже да су деца ван себе од среће и да је не пуштају да после школе оде кући. Кад год се растају, направе возић уз Бајагине „другове, расуте по целом свету“. Изгледа да су сви научили шта „другарство значи и да су заједно и лепши и јачи“.