Последњи Титов баштован

Више од 40 година Миломир Павловић звани Паја има исти посао. Некада је био Титов баштован, а и данас одржава вртове Музеја Југославије.

„Служио сам овде војску пре него што је Кућа цвећа саграђена, јер сам као војник учествовао у раду у сређивању, дотеривању, изградњи и ту сам и остао. Захваљујући том неком раду војничком ја сам остао у Кући цвећа да радим“, објашњава Паја.

Тако је саобраћајни техничар Миломир постао баштован. У шали каже да ништа осим косилице није возио. И даље се сећа свог првог радног дана.

„Први радни дан био је у Старом двору, радио сам припреме за посету Џералда Форда, америчког председника, који је требало да дође четири-пет дана после мог почињања рада. Ми смо као група младих дечака, нас шест, остали да радимо и ту смо имали једног Американца и сарађивали смо са њим и тада смо први пут видели председника неке стране земље и друга Тита“, сећа се Миломир.

Последњи Титов баштован нам открива колико је маршал био захтеван када је реч о уређењу врта.

„Лично Тито није био захтеван. Тито је само волео да се не секу дрвета и да се не секу гране пошто је он био старији човек и мислио је да он не може да сачека да дрво поново порасте. Мислио је да тако треба да буде, старо дрво, стар он. Међутим, Јованка је као жена која је млађа, волела је да се то све скреше, дотера, обликује, да то буде мало у модернијем фазону. Тито је волео запуштеније јер је био љубитељ птица. Птице траже загушенији простор, запуштеније шибље. Сад је уређена другачије атмосфера“, додаје баштован Паја.

Да процветају руже, замиришу јорговани или украсни жбунови буду под конац, за то се бринуло чак 13 баштована којима су шефови били војна лица. Данас је једна од најпосећењих атракција у Београду. Кућа цвећа је саграђена 1975. године и требало је да буде зимска башта у којој би Јосип Броз одмарао. Некада се маршалат простирао на чак 13 хектара, а данас овај комлекс заузима два и по хектара.

Осим што је познанике и пријатеље одушевљавао његов посао, многе је често и интригирало колико је зарађивао као Титов баштован.

„Посао као и сваки други, једино што смо имали квалификације. Није могао да има плату какву је ко желео, имао је правилник и то је било то. С тим што смо ми као радници који смо радили код Тита имали 20 одсто већу плату у односу на службенике истог звања, средњег образовања. Мало смо били више награђени с те стране, пошто смо ми били изложени и непогодама, времену, хладноћи, топлоти. Радили смо и по киши и по снегу, кад некад мора нема друге“, објашњава Миломир.

Иако се за четири деценије овај врт и те како променио, Паја га са истом љубављу одржава и то ће чинити докле год га здравље буде служило. Осим што ужива у природи, повремено и пише па је тако све своје успомене сабрао је у књигу Сећања Титовог баштована.