У Финској све мање бескућника – држава им даје станове

Тату Ајнесма пуни 32 године ускоро и први пут у више од деценије има дом за који може да каже да је његов – двособан апартман у малом недавно реновираном блоку Хелсинкија.

„Ово је чудо. Био сам у многим комунама, али сви су се дрогирали. Морао сам да побегнем одатле. Био сам у лошим везама, иста ствар. Спавао сам на братовом каучу и никад се нисам наспавао. Никада нисам имао свој дом. Ово је велика ствар за мене“, истиче Тату за Гардијан.

У доњем делу двоспратне зграде налази се живахан простор за дневне активности и ручавање, беспрекорно чиста кухиња, теретана и сауна. На горњем спрату живи 21 станар, већином млађи од 30 година.

Најважније за њих је да свако има уговор, плаћа кирију и, ако им је потребно, пријављује се за помоћ. То је све део државне политике, која је од Финске начинила једну од ретких земаља на свету (и једину у ЕУ) у којој број бескућника опада.

Када је стратегија осмишљавана пре више од десет година, четворо људи одговорних за смишљање принципа „Прво дом“ били су социјални стручњак, доктор, политичар и бискуп, а свој план назвали су „Ними Овеса“ (Твоје име на вратима).

„Свима је било јасно да стари систем није функционисао. Била нам је потребна радикална промена“, каже Јуха Какинен, секретар радне групе и први програмски лидер.

„Морали смо да се решимо склоништа и хостела. Они су дуго постојали у Финској, али су сви видели да људи и даље остају бескућници“, истиче Какинен.

Као у многим земљама, проблем бескућника у Финској је решаван путем модела степеница - требало је да се померају са дна лествице кроз различите стадијуме привременог степеништа, а коначни циљ било би власништво над станом.

Онда су у Финској одлучили да окрену наопачке овакву праксу.

„Одлучили смо да становање буде безусловно. Да кажемо људима: 'Не морате да решите све проблеме пре него што нађете дом. Уместо тога, дом треба да им буе сигуран темељ и да вам олакша да решите те проблеме'“, објашњава Какинен.