Унајмила сам старијег мушкарца

Необична, нова услуга намењена решавању конкретних интимних проблема полако се шири Јапаном, потпомогнута све већом потражњом и медијском пажњом.

„Маторци за најам“ је нископрофитна организација која запошљава искључиво старије и средовечне мушкарце да својим релативно богатим животним искуством помогну грађанима, пажљиво слушајући њихове проблеме и саветујући их у вези са послом, каријером и међуљудским односима, укључујући ту и оне романтичне природе.

Тако, они који то желе, преко истоименог вебсајта могу да изаберу неког од регистрованих мушкараца и затраже од њега да се састану и попричају, поделе с њим своје муке и сумње и евентуално га замоле за мишљење и препоруке.

Идеја да обични грађани, који не поседују стручне квалификације и нису познати клијенту, могу да му пруже помоћ какву становништву традиционално нуде свештеници и психолози, односно, обаве функцију коју иначе врше породица и пријатељи, сама по себи је интересантна и дискутабилна, али оно што нарочито интригира је то да се у прве редове битке за ментално здравље народа упућују старији мушкарци, од којих су многи пензионери.

За то постоји конкретан разлог. У традиционалном патријархалном систему конфучијанских вредности, који је и условима брзе и темељне индустријализације и урбанизације наставио да дефинише породични живот у Јапану и у деценијама након Другог светског рата, отац, односно старији мушкарац, био је централна фигура, неприкосновена и врло често строга глава фамилије, која је пред децу постављала велике захтеве у смислу понашања и успеха у школовању и запошљавању, а жене третирала незаинтересовано и хладно.

Старији мушкарци као реликти прошлости 

Међутим, у последњих пар деценија у јапанским стриповима, филмовима и рекламама видна је тенденција да се старији мушкарци приказују као тврдоглаве особе заосталих погледа на свет, као смотани, смешни људи које не треба узимати за озбиљно када се љуте и грде друге, односно, као реликте прошлости који су немоћни да се носе са променама у технологији, друштвеним обичајима и стилу живота својих укућана.

Популарни слоган о томе како жене виде своје изгореле, истрошене супружнике у пензији каже да су они за њих „кабасто ђубре“, јер су економски бескорисни и емотивно испрани, те тако ислужени представљају сметњу у кући.

Старији мушкарци неретко су и предмет подсмеха младих због свог физичког изгледа и стила облачења.

Та ерозија друштвеног положаја и угледа средовечних и старијих мушкараца навела је оснивача сајта за изнајмљивање матораца Таканобу Њишимота да покуша да им осветла образ кроз друштвено користан рад и тако укаже да и они поседују квалитете као што су искуство, знање и шарм, односно, имају шта да понуде другим категоријама становништва.

Тај педесетогодишњи модни стилиста, који приватно ради за бутике, робне и филмске куће, али и хонорарно предаје на универзитетима и вишим школама, најпре је три године сам деловао као „маторац за најам“, јер није желео да буде одговаран за евентуалне испаде које би други мушкарци могли да направе у контакту с клијентима, који су већином жене. Он се потом предомислио и укључио и друге мушкарце, како би потенцијалним корисницима пружио шири избор и помогао већем броју људи.

Симболични хонорар

Мушкарци регистровани на његовом сајту практично су волонтери, јер је сатница од 1.000 јена (око 8,5 евра), колико ти врли маторци наплаћују клијентима за своје време и знање о животу, надница коју примају студенти и средњошколци који раде у самопослугама и кафићима.

Овај симболични хонорар није одређен случајно или хиром, већ, напротив, пажљиво и промишљено – консултације с обученим психолозима, односно, с професионалним саветодавцима, коштају од три до пет хиљада јена по сату, па је, с обзиром ма то да вредни маторци немају стручно образовање из области педагогије или науке о души, било логично да цена њихове услуге буде нижа од тога.

С друге стране, Њишимото је био свестан да његова идеја о томе да пружи помоћ људима којима је потребна и притом друштвено рехабилитује старије мушкарце не би могла да заживи ако се услуга понуди бесплатно, због снажне, спартанске вредности која и данас преовладава у јапанском друштву да је недолично бити другима на терету и одузимати им време, односно да је срамно или понижавајуће тражити помоћ од других за своје личне, интимне проблеме.

Он је зато одлучио да своју услугу наплаћује по свима приступачној цени и тако грађанима олакша приступ не само економски, већ и психички, односно, омогући им да користе његове раднике без осећаја кривице, пруживши им осећај да, пошто плаћају људе којима је посао да помогну, никоме не сметају и не узимају драгоцено време.

Такође, иако је износ симболичан, примање новчане накнаде повлачи одговорност и подразумева озбиљност, па стога представља једну врсту бране против опуштања какво би можда наступило ако би се помоћ нудила без икакве финансијске награде, сматра он.

Највећа награда осећај користи и смисла

Сами упосленици, којих тренутно има нешто више од 70, од чега близу трећине делује у престоници Токију, превасходно су мотивисани жељом да дођу у додир с другим људима и извуку се из друштвене изолације у коју су запали услед одласка у пензију или губитка супружника, те учине нешто корисно и битно за друге и тако и сопственим животима дају нову сврху и смисао.

Већина њих су у шестој или седмој деценији живота, мада има и неколико људи у позним тридесетим и четрдесетим годинама, али и једна особа која се примиче крају осме деценије.

Они на вебсајту организације имају кратак профил, који укључује фотографију, концизну биографију, омиљене хобије и географску област коју покривају. Представљени су алијасом а не правим именом, а с обзиром на то да је вебсајт који користе бесплатан, крај њиховог псеудонима, мало иронично, стоји натпис „производ“, јер је та гратис интернет услуга заправо првобитно била замишљена да омогући продају робе.

Оснивач Њишимото и даље је један од матораца који се могу изнајмити – он наставља да ради како би испунио слободно време и уживао у задовољству коју му пружа новооткривени смисао живота: посвећеност добробити других људи.

Извештавање домаћих медија учинило је предузимљивог Њишимота, у младости опседнутог новцем и професионалним успехом а сада жељног дружења и људске топлине, једном врстом тражене јавне личности која има посебан увид у стање друштва и јапанске психе, па он сада, мада непосредно нема никакве материјалне користи од услуге коју пружа грађанима, индиректно, кроз дирљиву књигу коју је написао и необичну славу коју је стекао, лакше долази и до пословних ангажмана у својој бранши. Интерес новинара му је, наравно, пре свега донео пуно волонтерског посла – од 2012. године када је почео да за симболичну суму слуша проблеме својих суграђана у Осаки, већ је помогао више од 3.000 особа.

Пажња медија такође му је донела обиље потенцијалних кандидата за сараднике, па он сада има прилику да бира с ким ће да ради. Њишимото наглашава да чини све што је у његовој моћи да добрим избором спречи евентуалне контроверзе или скандале који би могли да проистекну из чињенице да су његови волонтери искључиво мушкарци, а корисници услуга у 70 одсто случајева жене.

Он кандидате пропушта кроз филтер који се састоји од прегледа биографије, интервјуа и тајног теста у којем се проверава да ли су њихове намере часне или желе да се кроз свој рад наметну и допадну женама. Он је, такође, увео и правило да радници морају да положе суму од 10.000 јена која им се одузима у случају да се у комуникацији са клијентима понесу непристојно.

Племенит и друштвено користан рад

Судећи по коментарима муштерија на интернету и сведочењу самих матораца за најам, међу корисницима је пуно жена у зрелим годинама, самохраних мајки и особа које су пред разводом, које се јадају о односима са својим бившим или садашњим супружницима, жале на проблеме у одгајању потомства и траже од маторца којег су изнајмили да поразговара са њиховим дететом и, као старији, ауторитативан мушкарац, опомене га да више учи и слуша мајку.

Оне понекад траже и физичку помоћ ради оправке уређаја или преноса ствари и умеју да мушкарца којег су изнајмили, ако га већ боље познају, замоле да им поведе дете на спортски догађај или му помогне да научи да вози бицикл и томе слично.

Донекле изненађујуће, међу клијентима је и доста младих, поготово девојака у двадесетим годинама, које траже савете у вези са одлукама које морају да донесу о сопственој каријери, о томе како изаћи на крај с надобудним колегама и шефовима на послу, како оставити добар утисак на супротни пол или изгладити односе са дечком. Пуно је и особа које немају неки конкретан повод или проблем, већ просто желе да поразговарају с неким да се не би осећале усамљено или да би се спасле досаде.

Сада већ популарни маторци тако у пракси делују као психолози, каријерни саветници, пријатељи и родитељи.

Да је многим Јапанцима лакше да изнајме неког непознатог ко ће да одигра улогу пријатеља или родитеља него да нађу или замоле правог друга или партнера само по себи је фасцинантан друштвени феномен који несумњиво има везе са дубоким отуђењем у огромним, безличним урбаним срединама у земљи, са традиционалним системом вредности у којем су суздржаност, трпљење и ненаметљивост важне врлине, као и са у тој земљи честим психичким профилом: личном повученошћу, стидљивошћу и инхибираношћу, које многи Јапанци показују и које их додатно спречавају да траже помоћ или се отворе и проговоре о својим интимним проблемима пред члановима породице и другим људима у свом непосредном окружењу.

Социолози у Јапану указују и на дугу историју изнајмљивања људи у интимне сврхе у области забаве, односно чињеницу да у Јапану постоје хиљаде клубова, барова и пабова у којима мушкарци плаћају женама на сат за ћаскање и пријатељство уз пиће, чиме настоје да ублаже стрес претрпљен на послу, савладају осећај усамљености или надоместе недостатак интиме у сопственом дому (или, једноставно речено, побегну од тешке или монотоне свакодневице).

Тај обичај, чији се корени могу наћи бар неколико векова уназад, у периоду Едо, представља историјски преседан или рани пример праксе изнајмљивања туђег времена за своје душевне потребе, те функционише као друштвени расадник концепта да су пријатељство и интима нешто што се може купити од непознатих особа исто као и услуге комерцијалне и стручне природе.

Иако се иза необичне праксе изнајмљивања матораца као животних саветодаваца и помоћника налази друштвени и културни контекст отуђености, усамљености, превеликог стида, па и третирања интиме као робе којом се може трговати, она је сигурно друштвено корисна и вредна јер има терапеутски ефекат, и за клијенте који захваљујући њој могу да реше или барем олакшају психичко бреме проблема који их тиште, и на мушкарце који ту услугу пружају, који захваљујући њој, кроз сусрете са својим муштеријама, могу да се избаве од или бар ублаже сопствени осећај изолованости, безнађа и бесмисла. Отуд се интересовање и наклоност којом медији у Јапану обасипају услугу изнајмљивања матораца чине важним и оправданим.