Са факултетском дипломом прави мекике за десетку

У комшилуку га препознају као мајстора за мекике. Али мало ко зна да 24-годишњи Гаврило Бакић има диплому Факултета безбедности, коју је пре три месеца одложио када је у руке узео брашно и воду.

„Након што сам завршио факултет, нисам успео да нађем посао у струци, а мекике су нешто што јако волим и приметио сам да на београдском тржишту њих једноставно нема. Тако да сам се одлучио да овакав мали предузетнички подухват покренем и за сад ми иде фино“, каже Гаврило.

Иако су му омиљене биле бакине мекике, рецепт није од ње наследио, већ је морао да трага за њим. Да би направио савршене мекике Гаврило је отиша до Ниша. Тамо су му госпође које их деценијама израђују уступиле рецепт, а по повратку у Београд он их је обогатио различитим врстама намаза.

„Пришао сам стидљиво госпођама, пошто сам се плашио да ће чувати свој рецепт љубоморно, међутим, оне су ме прихватиле најсрдачније, узеле ме три-четири дана код њих у радњу, показале ми све цаке са мекикама, како је битно да тесто нагарба, да се лепо развуче мекика, да би била ваздушаста, као и која температура уља је потребна. Значи мале цаке великих мајстора“, објашњава млади предузетник.

Осим доброг рецепта, без новца, не може да се покрене посао. Гаврило је то учинио уз помоћ породице, док је читав процес од производње до продаје преузео на себе.

„Није толико велика сума да се покрене неки свој приватан бизнис, тако да бих ја свима који имају неку оригиналну идеју препоручио и подржао их у томе да отворе приватни бизнис, јер то је износ мањи од неког половног аута“, тврди Бакић.

Најчешће муштерије су деца, јер послује у близини школе. Али мирис мекика привлачи и старије.

„Долазе одушевљени идејом мекика и присећају се оних на Теразијама. Ту бих могао да споменем тај 'сукоб генерација', где клинци једу слатке, а старији држе до тога да је права мекика једино са сиром“, каже Гаврило.

Мекике му доносе приход, али и килограме. За сада има само четири више. Зато планира да развије стратегију одолевања овим посластицама. То не значи да ће престати да их прави, јер види будућност у овом послу. И овој земљи.

„Увек сматрам да је најлепше бити у својој држави и уз добру идеју, добар план мислим да је могуће успети, никад у иностранству неће бити лепо као у нашој држави“, истиче Бакић.

Поред породице, подршку му пружа и девојка, која је редован гост, али и помоћ у кухињи. Гаврило би волео да његове мекике постану бренд, нешто по чему ће комшије памтити Београд, а туристи му се радо враћати.