Песникиња навикла на живот у облацима

Песме су се још од гимназијских дана, Мирка каже, низале саме. Инспирације је било свуда, а понекад су биле бег од свакодневних брига.

„Да би ја те своје животне проблема лакше поднела, ја сам у најтежим тренуцима прибегавала поезији и док би један проблем се решио, а обично се реши сам од себе, за то време би ја написала песму која би ми оставила траг“, објашњава Мирка Мијатовић.

Стихове је казивала у радио програму, објављивали су их часописи, али прича о њеном необичном занимању била је у готово свим новинама старе Југославије.

Са супругом је од још од пролећа 1969. године прала прозоре на облакодерима. Била је једина жена у том послу. У Торонту је радила и на зградама до 90 спратова. Мирка тврди да, иако је, како каже, на радном месту увек била на конопцу низ фасаду, страха није имала.

„Сваки дан негде у кући па доживите неку непријатност а камоли на таквом послу“, додаје Мирка.

После петнаест година рада у Канади, Мијатовићи су се вратили у родни крај и наставили да се баве истим послом.

„Прве послове смо радили, да урадили смо у хуманитарне сврхе. Опрали смо прво Београђанку и онда је се низало даље једно за другим, од Марибора, Словеније, Љубљане, мислим и Загреба, Нови Сад, и тако“, присећа се песникиња.

Живот у облацима ова необична жена и данас живи. Уз свакодневне послове у воћњаку и домаћинству, у родним Миоковцима код Чачка, сваки дан посвећује писању.