Медузе – од морских дубина до космичких висина

Научници имају доказе да су присутне у светским океанима најмање 500 милиона година, можда чак и 700 милиона година, па зато медузе спадају у најстарије животиње на планети. 

Немају мозак ни срце, а њихово тело углавном чини вода (98 одсто). Имају нервни систем, лабаву мрежу нерава лоцираних у епидермису.

Неке медузе имају очи. Одређене врсте имају чак врло развијено чуло вида.

На пример, кубо медуза има 24 ока, од којих два могу да виде у боји. Верује се да је сложеност визуелних сензора медузе сврстала у ретка бића на свету која имају потпун поглед на окружење од 360 степени.

Поједине медузе су толико ситне да су практично невидљиве јер им је пречник „капе“ тек пола милиметра (Staurocladia, Eleutheria). С друге тране, највећа медуза на свету, номура, има пречник капе од 6,5 метара и тежину од око 200 килограма.

Сопствени извор младости

Неке медузе, иако звучи немогуће, могу бити бесмртне. Врста Turritopsis nutricula је способна да прође кроз процес у којем ћелије организма могу у суштини поново постати нове. Ова медуза се, после сексуалне репродукције, враћа у стадијум полипа, и има могућност потпуног враћања из стадијума сексуалне зрелости до сексуалне незрелости.

Процес се обавља трансдиференцијацијом ћелија. Теоретски, тај циклус може да се обавља бесконачно, тако да би јединка могла да буде биолошки бесмртна.

Медузе немају одвојене отворе за узимање јела и ослобађање фецеса. Један исти канал служи и за конзумирање хране и „велику нужду“.

Иако тако, на први поглед врло обичне, медузе спадају у најсмртоноснија створења на свету.

Јачина жарења варира у зависности од врсте. Најотровнија је вероватно поменута кубо медуза, која може да усмрти одраслог човека за само неколико минута.

Свака кубо медуза садржи довољно отрова да убије више од 60 људи. Још горе, бол који изазивају опекотине од ове медузе толико је јак да жртве обично умру од бола, и пре него што отров почне да делује.

Истраживачи још нису пронашли противотров, али вредно раде како би га открили.

Јесте ли за слаткиш са медузиним прахом?

Са сазнањем да су неке медузе врло отровне, тешко је спојива чињеница да се неке врсте медуза користе за јело, најчешће у Јапану и Кореји. У Јапану се прави слаткиш, који се добија карамелизовањем шећера уз додатак праха добијеног од сасушених медуза.

Док неке врсте заврше на тањиру, друге медузе стигну, ни мање ни више, него у свемир!

Наса је први пут почела да шаље медузе у свемир бродом „Колумбија“ почетком деведесетих година прошлог века, како би тестирала како се сналазе у окружењу без гравитације.

Интересантно је да се и људи и медузе ослањају на специјализоване кристале калцијума, осетљиве на гравитацију, како би се оријентисали. Дакле, проучавање начина на који медузе преживљавају у свемиру може открити много о томе шта људи могу да очекују у истој ситуацији.