Мајстор за бурад

Прво буре је направио са 17 година, ручно, баратајући са брадвом, коју, уз машину, и данас користи, претходно пажљиво припремивши дрво.

„Правимо од срчевине, од раста, она бјела, да има срце, да нема бака...суши се то, то не мере прије годину, годину и по да се нада да ће се осушити...кад се направи, мора да одлежи... ја сам у ово усуо воду, мора да се мења, да вода извуче, дрво да извуче, да је укуснија ракија, лепша и боља“, објашњава Вук Лазовић, бачвар из Точилова.

Зато што је дрвено буре незаменљиво, Марко Вуковић је превозом, најприкладнијим путем који од Бродарева води до Точилова, дошао до бачвара.

„Лош је и пут. Друго, мост је пола напуко... Исплати се, не мере да се упореди из пластике ракија, или, ајде стакло је опет нешто друго, али, не може да добије ни у стаклу ону боју, као од дрвета, јер дрво пушта ту неку своју боју, и боји, кажем дође као зејтин“, наглашава Марко Вуковић, из Бродарева.

Уз бурад, Лазовићи би и пут Црне Горе и у Пријепољу могли продавати и сир и кајмак, поврће, комшије би ширили малињаке, кад би био саниран стари железнички мост преко Лима, који, кажу у општини, и није предвиђен као колски. Мост је остао после изградње пруге, на иницијативу мештана, јер им је преко њега најкраћи пут до града.

„Локална самоуправа је неколико пута расписивала позив за пројектовање за изградњу моста, нико се од заинтересованих није јавио. Просто, на том месту не постоје услови за изградњу моста, за прикључење на магистрални пут, требала би посебна дозвола Србијапутева, Србијавода“, напомиње Драгољуб Зиндовић, председник Општине Пријепоље.

Кад се неко намери и дође по буре, оваквим путем, Вук Лазовић каже да радо даје попуст и купца увек почасти кафом и ракијом.

Вук би радо неком млађем пренео и бачварско знање, ако буде пута. Ако не, одустаће и од мајсторлука, а Точилово ће напустити и последњи мештани.