Загонетке Ускрса

Јаје је симбол наде и обнављања живота јер ће се из њега излећи пиле. Када га погледамо личи на неки беживотни предмет, али ту је симболика ускрснућа најдиректнија – пиле ће пробити тврду љуску, као што је Христос склонио камену плочу са свог гроба и победио смрт.

Приче о јајету нема у Библији. Створило га је предање па се међу многобројним, наводи и она прича како су неверни чувари Христовог гроба, чувши за могућност да Исус васкрсне, говорили да ће се то догодити када кокошке буду носиле црвена јаја.

Јаја се најчешће и боје у црвено јер је то боја живота, али лепота украшавања јаја није остала само на томе.

Да ли је Ускрс празник весеља?

Када је реч о дану рођења Исуса Христа, и јевађелисти, и предање, и празновање прожети су нескривеном радошћу, надом и срећом. Еванђелисти бележе да су се радовали и небо и људи, они који су знали да је рођен спаситељ, пастири и мудраци са Истока.

Мада се Божић почео славити тек негде крајем 4. века, увек је био праћен веселим светковинама. За већи део света данас су се божићни празници стопили са новогодишњим, па су Деда Мраз и украшена јелка, поклони и честитања, готово изгубили религиозни карактер.

Тема Божића је једноставна – рођење и почетак живота, док је тема Ускрса сложена и садржајно и емоционално – смрт и загробни живот.

Одлазак на гробље увек нам враћа питање – где су они сада? Нема човека који себи није поставио барем једном у животу то питање. На том питању изграђене су све религије и цивилизације.

Исус Христ је показао сопственим примером шта се догађа после смрти, својим жртвовањем, смрћу, васкрсењем и узнесењем.

Христ је очигледно добро познавао несавршеност људске природе: похлепу, слабост, злоћу, кукавичлук.... И то не само код оних који су га мрзели, већ и код оних које је сам одабрао за своје ученике. Знао је да ће га тројица од њих дванаесторо на неки начин издати.

На Тајној вечери Христ означава Јуду као онога који ће га продати, што је овај и учинио за 30 сребрњака, а потом се покајао и обесио. Истом приликом рекао је Петру, Шимуну, што на хебрејском значи стена, да ће га се три пута одрећи те исте ноћи. Без обзира на Петров кукавичлук, Христос га је одредио за свог наследника на земљи.

Трећи апостол, Тома, није поверовао причама својих пријатеља да су трећег дана по погубљењу видели васкрслог Христа. Зато му је Христ, када је осмог дана поново дошао међу апостоле, показао своје ране, натеравши Тому да учини оно што је говорио: да неће веровати да се господар вратио из мртвих, док му не опипа ране.

Када је знао за такве слабости својих изабраника, шта је тек Христ могао да мисли о гресима осталих.

Зато је он преузео грехе света на себе, да би људима подарио вечити спокој. Знао је да људи не могу постати бољи само убеђивањем и проповедима, знао је да их ни казна, ма колико тешка, као када су уништени Содома и Гомора или потопљена цела земља, не може трајно поправити.

Зато се одлучио да свет поправи саможртвовањем које би код људи створило кајање, самилост, доброту, љубав према ближњем. Намерно је изабрао понижавајућу смрт коју ће му желети мноштво разузданог народа, и поред упозорења истражитеља Пилата да је Христос невин, како би грех тог масовног линча понео са собом изговоривши: „Оче, опрости им, не знају шта раде!“.

Исусов смрт је створила кајање и самилост, али то није било довољно. Била је потребна нада. Зато је у недељу, у поноћ, када се смењују субота и недеља, васкрсао. Показао је људима да је победио смрт.

Али то можда не би било довољно јер је познавао људску себичност. Није добољно да је само он, Бог, бесмртан. То свако жели и за себе. Дакле, постоји живот после смрти, а какав ће бити, зависи од греха и врлина у време овоземаљског живота.

Заправо, постојање бесмртног и апсолутног Бога гаранција је бесмртности сваког човека. Како би бог наградио врлину и казнио грех ако не би било личне бесмртности? Зато је немогуће веровати у бога, а не веровати у сопствену бесмртност.

С друге стране, Христ је добро разумео људску патњу на земљи. Обраћао се несрећницима, болеснима, пониженима, одбаченима. Њихову жеђ за правдом и срећом утолио је утехом: „Радујте се, јер ваше је царство небеско!“.

Зато једна од важних порука, коју тако драматично симболизује Христово распеће, јесте да патња рађа радост. А радости рађања новог живота нема без порођајних мука. Христ заправо, уопште није учио како да се на земљи избегну бол и патња, већ је желео да им одреди разлог, циљ и смисао.

Многе неверне Томе и заједљиви Пилати питају се кроз векове како је то Христ преузео грехе света када овај није постао бољи. Одговор није лак, али се може рећи да је Христ потенцијално спасао свет, показавши људима прави пут, али остављајући им могућност избора и слободну вољу коју они због лакомислености најчешће користе на погрешан начин.

Ипак, кроз векове лебди и птиање – како је бесмртни Бог могао умрети макар и на један дан и зашто је свемогући одабрао тако назахвалну мисију да поправља свет? Могао је, на пример, већ самим чином стварања да га учини савршеним, тако што би створењу које је направио по својој слици и прилици, одузео слободу воље, која је по Библији извор свих зала.

Могао је, схватајући човеков безнадежни случај да дигне руке од свега и тотално уништи овакав свет, а да себи у славу створи неки нови. Овако, испада да хришћанство и историја почивају на људској несавршености. Тачније, на могућности прогреса и усавршавања, које је усмерено ка једном циљу – другом доласку Христа на земљу и стварањем царства небеског на земљи, које је Бог најавио, а Јован описао у Апокалипси.

То ће бити крај историје. До тада, наш отац, Христ, оставио нам је тежак родитељски задатак – да се волимо, да чинимо добра дела и да се надамо да ћемо због тога бити награђени.

О Ускрсу ми заправо говоримо о нама самима, у супротном, не разумемо основну поруку овог празника – кључ небески је на земљи!