Да ли су забрањени филмови најгледанији?

Да би спречио нове међе, директор Дома културе у Бујановцу Јетмир Исмаили забранио је приказивање акционог филма инспирисаног истинитим догађајем, Балканске међе. И то два пута. Овај потез изазвао је реакцију јавности, али и Министарства културе, које је за снимање филма издвојило око 200 хиљада евра.

„Такав чин неприкладан је, необјашњив и политички провокативан у месецима када читава Србија обележава 20. годишњицу трагичних збивања која су нашла израз у овом запаженом филмском остварењу“, наводи се у саопштењу ресорног министарства.

Званично образложење зашто је скинут са репертоара, екипа филма није добила. Kопродуцент и глумац Миодраг Радоњић овај чин не види као претњу филму, јер како каже, филм је пред крај дистрибуције.

„Мени су чак писали и на друштвеним мрежама људи неки који су ми саопштавали да не могу да погледају филм у свом граду, а да је био заказан. Мој однос је управо то да ће филм сигурно моћи да погледа свако ко буде желео и не видим да ће отказивање биоскопске пројекције бити препрека да се то деси“, истиче Радоњић.

Одлуку да се забрани приказивање, човек који је живот посветио филму, Радослав Зеленовић види искључиво као неодговорни поступак појединца, јер званична забрана не постоји. Тако да би овај случај, како истиче, могао да упореди са оним из времена бивше Југославије када су филмови били „забрањени без забране“.

„То ме подсећа на неко прошло време у југословенској кинематографији када сте ви, хајде да узмемо тај део од Славице па до 1970. имали око 400 филмова и само један је био званично забрањен. То је филм Град. И тридесетак филмова које нико није забранио, али нисте могли да их видите у биоскопима, ја сам то звао зоном сумрака југословенске кинематографије“, сећа се Зеленовић.

А како изгледа сумрак не само у Југославији него и данас неколико пута осетио је и редитељ Рајко Грлић. Последњи пут смрачило му се прошле године када је његов филм Устав Републике Хрватске скинут са програма ХРТ-а.

„Прво, то је јако неугодно, јер човек ради нешто да би то неко видео. Филмови су комуникација и ви их правите за мрачну дворану и велико платно с надом да ће са њима неко разговарати. Када се појави неко ко каже нема тог разговара, онда вам уништава разлог зашто сте га правили. Kада су Устав Републике Хрватске скинули са телевизије онда је било мало галаме и онда су након пар недеља нашли термин и то баш кад је Хрватска играла полуфинале рукомета и кад су сви гледали рукомет, они су пустили у том тренутку на неком од програма тај филм, тако да се не може рећи да је забрана“, објашњава редитељ.

Забрана не мора увек да подразумева лоше. Нарочито када су у питању филмови. Префикс забрањено за филм често значи и тражено, кажу у Филмском центру Србије.

„Нема ништа што је лепше од забрањеног воћа, јер сви желимо да видимо нешто што је изазвало скандал, забрану, нешто што је изазвало неку снажну реакцију, јер заправо у уметничким делима и тражимо снажне реакције. Ја сам дуго био програмер у бисокопу и знам те чаробне речи као што су скандал, забрањено и то увек привуче много публике“, каже Бобан Јевтић, директор Филмског центра Србије.

Опасније од забране приказивања јесте цензура у току стварања филма, сагласне су филмаџије. Ту нарочито мисле на ускараћивање новца пројекту. Kада филм стигне до биоскопа, брига је доста мања. Јер чак и ако га публика не види на филмском платну, свакако ће то кад тад учинити на интернету.