Брдо се спустило и настаде Завојско језеро

Сећања Завојаца и Лукањаца, који су гледали како им вода гута села и после више од пола века, не бледе. Војислав Минић, професор у пензији, тада средњошколац, каже да су му слике тог потопа још живе.

„Људи су износлили из кућа својих, оно мало намештаја... То су били кревети, сточићи, наћве са храном. Неки су са тавана скидали кукуруз и носили га у брдо, јер нису знали докле, само да га не дохвати вода. Овде ћемо, каже, да се уселимо у једну кошару, где су волови Сивча и Плавча и ту ће они да нас греју. Бићемо у једном ћошку, а они у другом“, прича Војислав Минић, хроничар села Завој.

Деведесетдвогодишња бака Јелка Тошић била је, као и сви становници Завоја, принуђена да се настани у Пироту.

„Све нам је лепо било, али кад нас поплави, од онда не ваља. А, лепо смо живели. Кад радиш имаш све, па и овде, кад си у варош, ако не радиш немаш ништа. Поплави нас, сиђосмо, неки су се радовали што су дошли у варош. Али, ми смо имали много најбогатији смо били“, сећа се бака Јелка.

Од велике катастрофе прошло је 56 година. Тада у једном дану, нестала су три села. И дан данас су под водом, али због ниског водостаја Завојског језера, већ неколико месеци, израњају успомене.

„Остао сам без свог завичаја и ја не могу њему да се вратим. Он сада једино живи у мом сећању, у мом памћењу, у мојим мислима и на крају у мојим књигама“, каже Минић.

Мештани села Завој подигли су истоимено насеље на ободу Пирота. У центру насеља је камени крст, који су донели из завичаја, како не би заборавили одакле их вода донела у град.