Лепше се ствара уз хук воденице, а нарочито кад је под снегом

Два века не престаје да се окреће воденични точак на Вучјанки. За Вучјанце воденице представљају живот, а воденични камен симбол трајања и истрајности. Некада их је било много више. Данас већ помало времешни Бора Михајловић са неколико својих комшија одржава преостале четири воденице.

„Узор нам је била воденица код пијаце и то је турска воденица. Паша је био у Вучју 500 година па су наши преци гледали у ту воденицу и направили су 14 воденица, а сада интензивно раде три“, каже воденичар Бора Михајловић.

Воденице су биле и остале место дружења, састанака старих пријатеља у којима се оживљавају успомене, прича о временима прошлим и садашњим. Али за Бату из Вучја воденице су много више. Ово је за њега природни стваралачки амбијент где из камена на коме ствара израњају непролазни ликови. Уз хук воденичног точка много се лепше и лакше ствара.

„Ја сам везан за воденице пошто смо ми раније имали воденицу, више је немамо, али инспирација за правог воденичара је мој деда Ђока Филипов кога ја стално провлачим кроз моје слике и уствари у улози тог деда Ђоке је сваки воденичар“, каже Братислав Анђелковић Бата из Вучја.

Времена се мењају, али воденице остају исте. Ове на Вучјанки се полако обнављају па и за воденичаре има све више посла.

„Радимо своје и ако ме неки друг, пријатељ замоли да му самељем хељду, пшеницу раж, јечам, бели кукуруз“, додаје Бора Михајловић.

У предивном зимском амбијенту, када Вучјанка показује сву своју раскош и моћ, и воденице добијају некако мистичан изглед. Ту су као споменици да нас врате, опомену, да схватимо ко смо и одакле смо, ко нас је одхранио.

А и дела Бата из Вучја настала на камену и у реци добијају нови изглед и бистрину. Бата, воденице и Вучјанка – прича која траје.