Кад је Нигеров старт остављао јахача без седла...

Директор пожаревачке ергеле Љубичево, Мирко Стојановић уверен је да се сјај може вратити, уколико би се радило на обнављању културе узгоја коња и коњичких трка, што је данас у свету озбиљан бизнис, имајући у виду да се промети у клађењу и аукцијама коња мере у милионима евра.

Најстарија, најтрофејнија, највећа и једина државна ергела у Србији данас има око 70 коња, од тога двадесетак тркачких, углавном су млади, ждребад до две године, који још нису осетили тркачку стазу и показали брзину и издржљивост, али их за то узгајају и припремају.

Екипа Танјуга је испред штале затекла џокеје како туширају младе коње после јутарњег тренинга, а најтрофенији јахач љубичевске ергеле, Жељко Илић, чији дан почиње у четири сата ујутру, каже да му је највеће задовољство то што ради са младим коњима, које припрема за трке.

Учи их свему што треба, а најважније је, каже, да се не уплаше, што је кључ да на стази буду најбољи.

За љубичевске коње се сматра да имају добар потенцијал, на чему у Љубичеву гаје наду да ће ергела са њима, на неким наредним такмичењима, остварити добре резултате.

Младе наде љубичевске ергеле су Салах Алдин, Ројал Ворлд, Енџи, Траума, Ливија, које ће, можда, једнога дана бити попут Љубичевца, освајача трипл круне, чија статуа краси љубичевску оазу, Вићенца, звезде Пехара председника Републике 1980. године и Нигера, за кога су причали да је био „тркач за свет, а не за нас“.

А откуд уопште ергела код Пожаревца, то објашњава Јелена Миленковић, туристички водич, која каже да је Љубичево давне 1853. године основао кнез Милош Обреновић, чија је жена, кнегиња Љубица, према неким тумачењима, желела да њиховог болешљивог сина, кнеза Милана, склони од „градске прашине“.

Ергели је име Љубичево дао други кнежев син, Михаило, у част своје мајке.

И у Првом и у Другом светском рату ергела је претрпела велика разарања, у Првом су, заједно са српском војском коњи пошли путем Крфа, док је у Другом окупатор све добре пастуве одвео.

„Одмах после Другог светског рата, ергела доживљава свој процват тако што је постала војна ергела, указом Министарства народне одбране. То је трајало свега пет година, јер се војска одрекла ергеле и тако је трајала опадајућа путања све до 1964. године док на иницијативу туристичких радника није основана манифестација Љубичевске коњичке игре“, рекла је Миленковићева.

У годинама након тога, љубичевски коњи били су редовни учесници државних такмичења и најчешћи освајачи бројних трофеја, а неки од њих данас красе трофејну собу и чине завидну колекцију ергеле.

У колекцији Љубичева има више од 300 пехара, међу којима су пехари Дербија, Трке председника републике, а касније краља Александра, Трке града Београда.…

Ипак, ергела је све кроз деценије лошије „стајала“, док пре три године није дошла на ивицу опстанка.

Тренутна финансијска ситуација је стабилна, дугови које су оставили претходни власници су враћени, рачуни одблокирани, коњи, каже директор Стојановић, „у пуној снази“, са довољно залиха хране.

Обновљен је мањеж, који није био у функцији 25 година, уређена трофејна сала, а чека их обнова две штале и затвореног мањежа, за шта је држава издвојила 40 милиона динара. Тиме би, каже директор, била комплетно реновирана инфраструктура целе ергеле.

Прилагодили су се и новим трендовима и изградили авантура парк, трим стазу и теретану на отвореном.

Иако се Љубичево подигло на ноге, коњички спорт у Србији не стоји баш најбоље.

Стојановић каже да су многе ергеле угашене, друге пред гашењем, а оне које послују углавном су без мотива, јер данас нема правих тркачких такмичења.

„Да би коњички спорт био развијенији у Србији и стао раме уз раме са европским, неопходно је да систем кладионица буде разрађенији“, сматра Стојановић, јер је, како истиче, коњарство озбиљан бизнис, осим што је велика љубав према једној од најлепших животиња.