Пожешки музичари свирали и певали за своју душу

Некима је музика додатно занимање, другима једини извор прихода. Заједничко им је то што новогодишње и друге празнике не прослављају у кругу своје породице већ тамо где уговоре свирку.

„Присутни смо тако на породичним славама, то јест нашим славама, рођенданима деце, деси се понекад чак, да ни тада нисмо присутни", наводи музичар Слободан Јанићијевић.

„Много је ту непроспаваних ноћи, много је ту кафана, много је ту свадби, много је свега", каже музичар Жарко Лађевац.

Један од првих аматерских оркестара у Пожеги, под називом „Мач" основан је 1923. године. Тамбураши су свирали старе градске и окретне песме. Горан Живановић, рок публициста и музичар, представник је генерације која је некада била у супротном табору.

„Морам да кажем због егзистенције, због новца, прешли смо у ову неку другу причу, али могу да кажем да та љубав према рокенролу није избледела", наводи Горан Живановић.

Музички динар није лак, поготово данас. Седамдесете и осамдесете године, за оне који су свирали у пожешким кафанама или на весељима биле су, кажу, златно доба,

„Била је већа држава, било је више света, пролазило је и тим путним саобраћајем и железничким и тако", каже музичар Драгоје Марић Ера.

„Биле су свадбе обично три, четири дана, док данас свадба, заједничка, један дан и траје од четири-пет сати до увече до дванаест. И ту не може да се заради", наводи музичар Стојан Гордић.

Али, без обзира на зараду, музичари се увек труде да свирају срцем јер је то, како кажу, у стресним временима терапија не само за госте већ и за оне који их забављају.