Шампион у сакупљању спортских маскота

Да постоји такмичење у сакупљању спортских маскота Никола Маринковић био би репрезентативац, ако не и шамопион. Власник је скоро свих маскота Олимпијских игара, европских и светских првенстава. У његовом стану живе Вучко, Зека Пека, Нарањито, Тип и Тап.

Не зна прецизно која маскота је најстарија у његовој колекцији, али мисли да је то кенгурица из 1979. године са Комонвелтских игара одржаних у Аустралији.

Маскоте је почео да сакупља из радозналости. И данас је у потрази за играчкама са такмичења од пре неколико деценија. Сећа се да је најтеже дошао до маскоте Зимских олимпијских игара одржаних у Калгарију 1988. године.

„Упознао сам човека који је познавао жену, која је клизала још за Југославију. Она ми је донела маскоту, међутим после сам сазнао да постоји да постоји и женска маскота. Њу сам набавио тек после шест-седам година када ми је један човек из Торонта послао“, прича колекционар Никола Маринковић.

И ово није једина колекција у Маринковићевом дому. Маскотама друштво праве и карикатуре којих има више од 30.000.

„Решио сам да сакупљам карикатуре јер сам претпостављао да никада финансијски нећу моћи да испратим моменат да купим неког импресионисту“, каже Маринковић.

Овог љубитеља сликарства примили су у Удружење карикатуриста, а да никада није нацртао карикатуру. Сакупља све врсте карикатура исечке из новина баш као и оригинале.

„Изузетно волим Предрага Кораксића Коракса и њега сам упознао. Јавио сам му се један дан и рекао да ја имам једну његову колекцију. Он ме пита: 'Сине, колико имаш година?' Ја кажем толико. И ја сам му однео то. Он и другар су то гледали, гледали и гледали, и онда је Коракс рекао: 'Овај је луђи од мене!'“, присећа се овај колекционар.

Збирка карикатура са свих меридијана - од Чада до Новог Зеланда 

Скоро да не постоји домаћи карикатуриста чије радове нема у колекцији, али није љубитељ само овдашњих цртача.

„Имам из Јужне Африке, имам и из Сенегала, имам из Малија, онда имам из Чада, Уједињених Арапских Емирата, то је интернационална варијанта. Ту је и Сингапур, Аустралија“, набраја Никола места са којих је донео карикатуре и додаје да му колегиница шаље карикатуре чак са Новог Зеланда.

Карикатуре и маскоте доносио је и сам са свих страна света. То му и није било толико тешко јер је више од 30 година радио као стјуард, па је оформио и колекцију авиона.

„Авионе сам на крају почео да сакупљам. Они могу да се набаве пошто постоје клубови и једна фирма из Милана која то професионално ради за агенције. Мислим да имам негде око 40-45 авиона“, истиче Маринковић.

На питање која му је колекција најдража увек се замисли.

„То је као деца, ја имам сина и ћерку и ако питате ко ми је дражи, не знам. Па ето авиони, то су челичне птице. Возили су ме по белом свету, хвала им вечно“, одлучио се ипак тешка срца.

Своју збирку никада није излагао, а за његов дугогодишњи хоби знали су само породица и пријатељи. Волео би да оснује мали музеј у коме би могли да уживају љубитељи спорта, уметности али и авио-саобраћаја.