Без доброг казанџије нема добре ракије

Драгиша Ђорђевић из Сврљига више од четири деценије сопственим рукама бакар и челик обликује у казане за печење ракије. У послу који захтева много тешког рада и мајсторског умећа, Драгиша је од своје 12. године.

„Љубав према том послу, традиција, одатле смо живели, градили куће, школовали се и још покушавамо да то одржимо. А и заради се по неки динар“, прича Драгиша.

Умеће које је стекао радећи са оцем када су казанџије имале пуне руке посла, Драгиша је пренео на сина Владимира. Тако сада раде заједно па, иако је овај занат у изумирању, казанџијска радионица у овој породици има будућност.

„Намеравам да останем у овом послу са производњом казана, јер без обзира на то колико напредујемо у технолошком смислу и освајамо нова тржишта, ипак је ово посао са традицијом коју негујемо 50 година“, истиче Владимир.

Зарада од овог заната данас је недовољна за опстанак радионице и солидан живот породице, па су Ђорђевићи почели да производе и опрему за руднике и запослили 15 радника. Тако успевају да одрже занат и радионицу коју је основао Драгишин отац пре пола века.

„Да би се направио казан мораш да испуниш најмање два услова – да доста тога знаш и да будеш велики радник. Мора да буде конструкција казана добра, да омогући добро врење. Не сме да буде превише дубок, не сме да буде превише плитак“, објашњава Драгиша.

Ове и друге тајне заната Драгиша, иначе не само врстан казанџија, већ и инжењер машинства и угледни сврљишки бизнисмен, уградио је у сваки казан који изађе из ове радионице. А годишње се овде направи 50, некада 60 казана који завршавају широм Србије, и у Бугарској, Црној Гори, Румунији.