Тајно совјетско острво антракса, малих богиња и куге

Возрожденија је некада било живахно рибарско село окружено тиркизним лагунама. То је било време када је Аралско море било четврто највеће на свету и богато рибом.

Међутим, совјетске власти одлучиле се да воду из његових притока искористе за канале за наводњавање. То је довело до незапамћеног животињског и биљног изумирања, а Аралско море је данас само сенка од некадашњег природног драгуља.

Острво Возрожденија је првобитно било површине 200 квадратних километара, али је повлачењем Аралског мора „порасло“ десет пута и постало полуострво. Од некадашње оазе, остало је пешчано дно пуно пестицида.

Али оно што га чини још негостољубивијим и једним од најсмртоноснијих места на планети јесте чињеница да је на њему било смештено некадашње тајно совјетско постројење за производњу биохемијског оружја.

Од седамдесетих година прошлог века острво је било одговорно за неколико инцидената. Млада научница се разболела када је 1971. године њен истраживачки брод „Лев Берг“ прошао кроз браонкасту маглу близу острва.

Неколико дана касније дијагностиковане су јој мале богиње, иако је као мала вакцинисана против њих. Упркос томе што се опоравила, заразила је још девет особа у свом родном граду, од којих су три преминуле. Једна од њих био је њен млађи брат.

Годину дана касније, мртва тела двојице рибара пронађена су на рибарском чамцу такође у близини острва. Иако никада није потврђено, сматра се да су преминули од куге. Недуго затим, рибари су почели да ваде мреже пуне мртве рибе. Нико није знао разлог. Барем не званично.

У мају 1988. године, 50.000 примерака сајга антилопа, које су пасле на оближњој степи угинуле су у размаку од једног часа.

Тајне острва су остале сачуване од шире јавности, делом због тога што то није место где може једноставно да се оде. Од када је напуштено, тек пар експедиција је предузето на Возрожденију.

И то не из параноје, већ због потпуно оправданих разлога.

Фотографије које је из ваздуха направила ЦИА 1962. године показују да је, за разлику од других острва у Аралском мору, ово имало отворену стрељану, касарну, парадни простор. Али, ни то није било толико забрињавајуће.

Оно што, међутим, јесте су додатно зграде. Разне истраживачке грађевине, ограђени простори за држање животиња, као и отворени полигон за тестирање. Острво је претворено у војну базу најопасније врсте - постројење за развој и тестирање биохемијског оружја.

Пројекат је био потпуна тајна. Чак није био означен ни на совјетским војним мапама. Они који су за њега знали звали су га „Аралск-7“. Током година постројење и полигон су се развили у својеврсну ноћну мору за живи свет, где су периодично у ваздух испуштани антракс, мале богиње и куга, а егзотичне болести попут туларемије, бруцелозе и туфуса стизале до пешчаног тла.

„Аралск-7“ био је део програма за развој биохемијског оружја на индустријском нивоу, који је у једном тренутку запошљавао више од 50.000 људи у 52 постројења широм СССР-а. На некада мирном острву у Аралском мору антракс је произвођен у огромним бачвама за ферментацију.

Девет година након цурења антракса у постројењу „Свердловск 19а“, у којем је 2. априла 1979. године умрло 105 људи, совјетска војска одлучила је да се ратосиља својих залиха. Каце у којима су гајене бактерије и бацили помешане су са варикином и пребачене у град Аралск, на обали мора (сада се налази 25 километара од обале), где су окрцане на барже и одвезене на тајно острво Возрожденија. Између 100 и 200 тона антракса брзо је убачено у ископане јаме и заборављено.

„Аралск-7“ је званично затворен у новембру 1991. године. Сви људи са острва су евакуисани у року од неколико недеља, цивилна и војна инфраструктура су напуштени, а Кантубек је постао град духова.

Многи од контејнера са биолошким агенсима нису правилно запечаћени, а током наредних две деценија многи од њих су процурели у земљиште и ваздух.