Трошна колиба која то није

Само место није баш лако наћи, треба ићи уским, стрмим путићем уз планину, а и густо растиње и дрвеће отежавају погледе на ту бршљаном обраслу колибу, која је заправо - параван за улаз у командни бункер, који је ЈНА градила педесетих година прошлог века.

Та, како је мештани зову, скривница, случајно је откривена 2012. године, а како су рекли мештани Златко Вујић, Кира Ангеловски и Љубиша Коларић, те године су, сасвим случајно, стали аутомобилом релативно близу и из радозналости пришли неугледној колиби и имали су шта и да виде.

Колиба је скривала тешка, метална, наранџаста врата, попут подморничких, која отварају улаз у подземни војни бункер, тунел са ходницима попут лавиринта и кабловима за телефон, телеграф, као и цевима за вентилацију.

То је било некада, а од како је скривница откривена, долазили су разни „посетиоци“, који су „очистили“ скоро све из бункера, те сада, у шта се уверио и репортер Танјуга, осим голих зидова, и по ког заосталог прекидача или кабла, нема ништа више.

Ипак, сам бункер је изузетно занимљив, а први утисак је огромна разлика у температури, са спољних четрдесетак степени, у бункеру је веома хладно, тешко да је више од 13 степени.

Са некада снежнобелих зидова капље вода, кондензација, бетонски под је мокар, клизав, а осећа се и мемла, устајали, хладни ваздух.

Ходник – тунел води у тотални мрак, а цео амбијент прилично језиво делује, као да је из хорор филмова, те је пре почетка обиласка неопходно укључити лампе или светло на мобилним телефонима.

Мрачни, мокри, једва осветљени тунел рачва се на два крака, у десном ходнику на зидовима држачи, остаци некадашњих телефонских и телеграфских линија, а по поду, по која згужвана конзерва пива, опушци, докази неких ранијих долазака радозналаца.

У бункеру, који заиста наликује на лавиринт, има око девет соба и одаја различите величине, које повезују наизглед потпуно исти ходници, а у једном стоји бетонски лавабо са цревом за воду, то јест оно што је остало од њега.

Одаје су потпуно „почишћене“, нема ничега у њима, тек у једној има остатак телефонског кабла и прекидач за вентилацију, те се њихова намена не може ни наслутити.

Након неколико завијања ходника, наилази се на веома низак пролаз, до метар висине, где постоје шарке, дакле, постојала су и ту тешка метална врата, а тај тунел води до степеница и отвора за излаз у случају опасности, кроз који је провучена и цев вентилације.

У испусту тог отвора, наравно, смеће, пивске боце, конзерве. На једном зиду у тунелу стоји и година изградње „1954. работено“, а домаћини имају информације да су скривницу заправо градили затвореници, те да је она требало да буде командно место, али и да се од ње убрзо одустало и направљен је други командни штаб код села Соње на планини Водно изнад Скопља.

Према неким расположивим подацима, у старој Југославији, изграђено је 26 таквих и сличних подземних објеката, по наређењу врховног команданта маршала Тита и постојали су у свакој од шест бивших република, а у Македонији је, поред скривнице код села Бањане, постојао још један такав објекат, а сматра се да их у Србији има седам.