Млада обућарка наставила породичну традицију

Нема мајсторско писмо, већ диплому гимназије. Са 23 године решила да буде свој газда. Обрисала стару тезгу, прихватила се шила, чекића и почела да крпи и поправља. У малој обућарској радњи у којој је посао започео прадеда, а наставио деда, и данас све подсећа на прошлост, па муштерије изненади лице младе жене која их љубазно дочекује.

„Чуде се што сам ја ту. Питају ме ко сам, а где је мајстор, не верују када ме виде да ја то радим. Онда морам да им објашњавам. Кад ми је умро деда, желела сам да га наследим. Сматрала сам да је штета да пропадне радња и хтела сам да наставим традицију“, открива Јелена Вељковић.

Јеленин отац Бранислав Митрић сматра да према том послу уопште постоје велике предрасуде.

„Мислим да је она ипак млада за тај посао и стварно је редак случај. Али она је по природи мануелна, доста је креативна, а сада што је овај посао изгубио неки смисао, то је већ нешто друго и нешто посебно.“

За разлику од деде, чувеног бата Шуце, који је први у граду правио шимике за крушевачке мангупе, и од обућарског заната у своје време створио добар иметак, унука се углавном бави поправком која не доноси велику зараду. Многе ситније услуге и не наплаћује.

„Доносе и ципеле и патике, ево и кофере, за дршке неке... Све и свашта. Може да се заради за добар материјал и да држави платимо порезе. За то зарадимо, а оно што остане, себи покрпим неке кућне дажбине“, закључује Јелена уз осмех.

Старе машине и алати и даље служе. Посла и планова има. Први је да радњу окречи и преуреди јер, ко зна – можда ће и њен једноипогодишњи син када одрасте пожелети да настави породичну традицију.