Професионални растављачи на моралним маргинама јапанског друштва

У Земљи излазећег сунца тихо, у полумраку, на ивици друштвеног подземља, али гласно на површини блиставих интернет страница, оглашавају се професионалци који себе називају „растављачима“.

Њихов посао је да, за адекватну новчану надокнаду, убеде оне који нису у стању да прихвате раскид романтичне везе да прекину да опседају свог партнера и заувек оду, да у корист љубоморног љубавника или незадовољног родитеља раздвоје супружнике, те да одбаченима врате њихову вољену особу тако што ће је отети из руку новог партнера или партнерке.

Растављачи су најчешће организовани у мале агенције са неколико „оперативаца“ оба пола и управом која се стара о финансијама и реклами, а понекад узимају на себе и обрнуту функцију, односно стварањем прилика за романтични сусрет омогућују својим клијентима да успоставе везу са особом коју желе.

Различите нијансе сиве

Типично, муштерије растављача су љубавнице које се осећају искоришћено, јер се дуже времена забављају са ожењеним мушкарцем који им обећава брак, али отеже с разводом, изговарајући се децом и другим разлозима.

Међу женама наручиоцима има и оних које су затруднеле, али и оних које тврде да љубавник жели да им се приклони, али да његова жена, упркос томе што зна за неверство, из ината не жели да му омогући развод.

Наручиоци су често хостесе које раде у ноћним клубовима где за новац служе пиће и разговарају са мушком клијентелом, те умеју да ступе у везу с неким од својих имућнијих, ожењених муштерија, који онда финансирају њихове потребе за гардеробом и козметиком.

Оне имају новца, и када достигну зреле године и осете да за њих почиње да пада интересовање, неретко пожеле материјалну и физичку безбедност брака, а један од начина да се то оствари је обратити се растављачима за помоћ.

Као клијенти растављача појављују се и родитељи који су забринути за будућност свог детета због партнера кога је оно изабрало, али и људи с којима мета акције нема никакве сексуалне или родбинске односе и који, једноставно, не могу да прихвате да је њихово вољено биће изабрало неког другог, те су из себичних разлога спремни за сурови и неморални чин растурања туђег живота.

Занимљиво је да поједини растављачи од својих клијената захтевају потпуну свест о одговорности и могућим последицама – да у својој глави прво разбистре шта је то што желе, па чак и себи признају да је оно што се спремају да учине морално проблематично и може довести до озбиљних компликација, укључујући ту и тужбу и захтев за материјалну одштету у случају да мета операције открије да је против ње извршена тајна акција растављања.

И сами растављачи су шаролика дружина – међу њима има оних који долазе из детективских агенција и који, бар на речима, настоје да у пракси избегну незаконите радње као што су претње или коришћење својих оперативаца за сексуално завођење циљаних особа, али и оних који су пореклом из подземља и који се не либе да користе такве методе.

Скупа, али детаљна услуга

Процес раздвајања циљног пара обично кошта између 10.000 и 30.000 долара. Велики распон у цени услуге објашњавају различите стратегије које растављачи примењују. Они најпре прате мете, помно прикупљају информације од њиховом кретању, понашању и разним склоностима, те настоје да дођу у посед компромитујућег материјала који би могао да мету њихове тајне операције оцрни пред партнером и тако проузрокује раздор у њиховој вези.

То класично прибављање материјалних доказа, најчешће фотографија, о томе да се један од партнера коцка, троши новац на анимир-даме или џентлмене у ноћним клубовима, посећује јавне куће или има љубавницу, односно љубавника кошта осетно мање него акција да се двоје људи у вези, који не варају једно друго и немају никакве тајне из прошлости, раздвоје сплеткарењем, подметањем или завођењем.

У случају када су за раздвајање неког пара потребна посебна средства која надилазе прости детективски рад, као што је завођење, најјефтинији је приступ да једна особа приђе мети и покуша да је заведе.

Неке агенције за растављање, међутим, упозоравају своје клијенте да таква мера, чак и кад успе, може бити кратког даха, па чак и контрапродуктивна. Ово стога што се дешава да партнер који је преварен, нарочито ако је реч о брачној вези, где у случају раскида постоје проблеми као што су расподела имовине или шта чинити са децом, опрости превару јер је развод сувише компликован и прети да изазове дугорочне економске и емотивне последице.

Такође, дешава се и да мета завођења и провокације не подлегне искушењу и свом партнеру или партнерки каже шта се дешава и на тај начин, заправо, продуби узајамно поверење и поштовање међу њима.

Растављачи зато клијентима препоручују софистициранију и трајнију (лукавију) и, самим тим, скупљу операцију, у којој мети прилази припадник истог пола, током времена остварује дубље пријатељство и затим, као блиски друг или другарица, саветује особи која је мета деловања да се разиђе са партнером.

Најсложенија је акција у којој два оперативца наступају као брачни пар, остварују контакт са паром који треба раставити и као кућни пријатељи током дужег периода раде на томе да их заведу и посвађају.

Разарање нечије везе и присвајање особе која се жели за себе није нимало јефтино ни за јапанске услове, па љубазни предузетници из растављачке гране нуде плаћање на рате, кредитирање, као и шеме у којима њихова услуга кошта нешто више од стандардне цене, али се зато већи део своте исплаћује само у случају успеха операције, као награда за добро обављен посао.

Ту се, међутим, јавља по њих болно питање дефиниције успеха. Наиме, те довитљиве делатнике све разноврснијег и морално упитнијег услужног сектора мори проблем неутешних муштерија које не желе да им плате упркос томе што су они поштено обавили свој (прљави) посао, или због тога што се растављени пар помирио или због тога што особа која је примарна мета након разлаза са дотадашњим партнером није хтела да ступи у везу са наручиоцем операције.

Као семе раздора између растављача и њихових клијената намеће се и питање доказа да је операција раздвајања успела у случајевима када њен наручилац није довољно близак са метом да би од ње директно сазнао о раскиду, или кад циљани партнери живе на већој удаљености један од другог па није могуће поуздано утврдити да ли је веза окончана или још траје, односно, да ли је то што се не састају резултат акције растављача или просто физичке раздаљине.

Растављачи су, у настојању да себе заштите, а притом и не отерају потенцијалне муштерије, овим проблемима пришли тако што су понудили и услугу праћења и надгледања ситуације након разлаза циљног пара и, ако је потребно, интервенције у сврху спречавања помирења.

Да би ублажили забринутост муштерија у вези односа цене и корисности својих услуга, они су такође увели и два разреда када је у питању награда за њихов добар рад: мањи „хонорар за успех“, који се наплаћује за привремено постигнуће у цепању везе, и већи „хонорар за потпуни успех“, који траже у случајевима када је веза трајно и бесповратно уништена, за шта је критеријум најчешће званични развод брака.

Друштвени услови који погодују деловању растављача

Темин „растављач“ први пут се проширио почетком 2001. године, када је на телевизији Њихон у касном вечерњем термину приказана кратка и слабо запажена серија под тим насловом, која је говорила о необичном раду сумњиве, али симпатичне детективске агенције која за велике суме новца решава интимне проблеме богатих бизнисмена, политичара, али и обичних грађана у односима са супротним полом.

У далекоисточној царевини данас ради бар двадесетак фирми које се специјализују за ту врсту делатности и оперишу у сивој зони која се протеже са обе стране танке линије која дели законито и незаконито.

Ипак, много обичних јапанских грађана не зна за професију растављача и на њено помињање реагују с изненађењем, па и згражавањем, мада има и оних који сматрају да њихова делатност, у делу у којем се односи на заштиту жена од насилних мушкараца, који не желе да услише молбу о раскиду везе или брака, може бити корисна.

Постојање тих организација говори о домишљатости слоја људи који кокетирају с криминалом и при томе, користећи углађен речник, пажљиво уређене веб-сајтове и уговорне обрасце, одржавају фасаду пристојности и легалности.

Оно, такође, можда указује и на себични, материјалистички карактер савременог, технолошки високоразвијеног, потрошачког и меркатилног друштва у којем размажени и отуђени појединци прижељкују да у свему прођу лако, укључујући ту и важне међуљудске односе у које је потребно улагати много времена и труда – друштво у којем се решење сопствених проблема, међу којима и оних најдубље личне природе, настоји пренети на друге, а туђа наклоност и љубав покушавају купити новцем.

Иако се коришћење растављача у Јапану углавном осуђује као израз личне себичности и бескрупулозности, који је стран традиционалном колективистичком духу који наглашава обзир и разумевање за друге, понуда тих професионалаца сумњивог морала на неки начин има плодно културно тло у тој земљи.

У јапанској култури постоји снажан образовни образац који учи да је незрело и срамотно своје интимне проблеме делити са колегама и пријатељима, па и са породицом, те да је тражити услуге и помоћ недолично, јер то представља себично наметање терета другима.

Зато ће Јапанци радије трпети непријатну ситуацију или унајмити некога ко није изравно умешан у њихов живот да им помогне, него тражити од својих пријатеља и рођака да интервенишу за њих.