Два века ерупције која је променила свет

Најјача експлозија у забележеној историји човечанства затресла је југоисточну Азију, а чула се на даљини од чак 2.000 километара. Према сведочанствима, сам вулкан је почео да светли од количине ужарене магме која је покушавала да изађе.

Лава је гутала цела села на индонежанском острву Сумбави. Ватрени пирокластични облак убио је 10.000 људи у минутима након експлозије, а од силине експлозије планина се распала.

Око километар и по Тамборе разлетело се на све стране, стварајући масивну калдеру широку седам километара. Вулкански пепео покрио је територију два пута већу од САД и најмање још 60.000 људи умрло је од последица изазваних пирокластичним облаком, пепелом и накнадним цунамијима.

Ерупција Тамборе рангирана је оценом седам на Индексу вулканске експлозивности (ВЕИ) – као суперколосална ерупција, која може да се очекује сваких хиљаду година.

ВЕИ је логаритамска скала попут Рихтерове, што значи да ерупција са оценом седам избацује десет пута више материјала него што су избациле две највеће ерупције у 20. веку – Пинатубо на Филипинима (1991) и Новарупта на Аљасци (1912), које су биле оцењене шестицом.

У стратосферу је избачено толико сумпор-диоксида да је изазвана „вулканска зима“. Сумпор-диоксид реагује са водом и формира аеросолне честице сумпорне киселине, које су изузетно рефлективне и смањују количине светлости.

Глобална температура је пала око 0,4 до 0,7 степени Целзијуса пар година након ерупције, због чега је 1816. названа „Година без лета“. У западној Европи летње температуре биле су три степена испод просека, што је резултирало пропадањем 75 одсто усева.

Десетине хиљада умрле су од глади, а још више је умрло од епидемије тифуса која је уследила. Ситуација је била још гора у Индији, где је ерупција условила престанак монсунских киша од јуна до августа 1816. године – најдуже одсуство монсуна у забележеној историји.

Због пропадања усева и епидемије колере која је уследила, милиони људи умрли су наредних пар деценија. У провинцији Јунан у Кини такође је наступила глад, као и убитачни мразеви.

Северна Америка је такође снажно погођена климатском катастрофом, а током летњих месеци више од пола метра снега пало је у североисточним деловима континента, а лед се формирао на језерима и рекама све до Пенсилваније у јулу и августу.

Доктор Кен Веросуб са одељења за геологију Универзитета „Калифорнија“ рекао је да се ерупције које могу да изазову „вулканску зиму“ дешавају просечно на сваких 200-300 година.

Чак и ерупција вулкана Хуајнапутина у Перуу 1600. године, која је била категорије шест, изазвала је „вулканску зиму“ и климатске промене које су довеле до умирања милиона људи и широко распрострањене глади у Русији 1601. до 1603. године, када је због глади збачен цар Борис Годунов.

Кад је реч о категорији осам, такозваних мега колосалних ерупција, постоје веома мале шансе да се ускоро догоде. Оне се дешавају сваких 10.000 година, а једно од места на којем ће се десити је Јелоустоунска калдера, која је већ имала ерупције категорије седам и осам на сваких 650.000 година, а последња се десила пре 640.000 година.

Ипак, амерички научници објашњавају да вулкански систем Јелоустоуна не показује никакве знаке веће активности, а вероватноћа за следећу велику ерупцију у наредних неколико хиљада године је веома мала.

Мега колосалне ерупције категорије осам на ВЕИ скали изазивају далеко погубније ефекте. Примера ради, када је експлодирала Тоба калдера на Суматри пре 74.000 година, ерупција је била 3.500 пута снажнија од Тамборе.

Овакве ерупције избацују много више сумпор-диоксида у стратосферу, који не успева да се веже за воду, а велики део остаје дуго времена не успевајући да се слегне. Вулканске зиме категорије осам не трају годину или две. Тоба ерупција је шест до десет година, а просечно у зависности од дела света снизила температуре од три до пет степени Целзијуса.