Гимпи гимпи, биљка из пакла

Гимпи гимпи (Dendrocnide moroides) је отровна аустралијска биљка која може да нарасте и до три метра висине. На први поглед изгледа безопасно, а за листове у облику срца никада не бисте помислили да ће изазвати праву агонију када их дотакнете.

Међутим, лишће и стабло прекривени су финим шупљим бодљама, које ако пролазник има несрећу да му се забоду у кожу изазивају невероватан бол.

Они који су имали блиски сусрет са овом биљком кажу да бодље изазивају осећај ужарености, који се шири великом брзином и траје дуго - данима, а некада месецима. Да све буде горе, биљка стално одбацује отровне бодље у вадзух, које чине и њихово непосредно окружење потенцијано опасним.

У лишћу и стаблу се налазе ситне ћелије пуне неуротоксина, који изазива моменталну болну реакцију, праћену алергијским надражајима и обилним отицањем грла, пазушних јама и препона услед ширења лимфних чворова.

У северном Квинсленду надзорник путева је још 1866. године први пут документовао убод гимпи гимпи дрвета када је један од његових коња ушао у један жбун, побеснео и угинуо за два сата. Постоје и наводи да су коњи често због бола трчали неконтролисано, понекад преко литица.

Аустралијски полицајац Цирил Бромли описао је дан када је током обуке случајно упао у жбун. Због болова су морали да га вежу за кревет, а агонија је трајала недељама док су доктори без успеха покушавали да му помогну.

Цирил је касније рекао да је чуо за једног војника који је из незнања користио лист гимпи гимпија као тоалет папир. Због неиздрживог бола, извадио је пиштољ и убио се.

Ерни Рајдер никада неће заборавити 1963. године, када је га је грана биљке, док је случајно пролазио кроз густо растиње, „ошамарила“ преко лица, груди и руке.

„Сећам се осећаја као да огромне руке покушавају да ми смрскају груди. Два, три дана бол је био неподношљив. Нисам могао ништа да радим нити да спавам. Наредних дана бол је мало ослабио, али је и даље био интензиван. Наредне две године осећао сам бол сваки пут када бих се туширао хладном водом“ сећа се Рајдер.

Према његовим речима, не постоји ниједан сличан осећај, јер је бол толико јак и упоран.

Марина Харли је биолог и провела је три године у Квинселенду покушавајући да подробно испита ове биљке. Само провођење времена близу било је изузетно непријатно праћено кијањем, а убрзо и крви из носа и отицањем капака.

Чак ни заштитна маска и рукавице је нису спасле од неколико убода, од којих је због једног хоспитализована. Марина је развила алергију од које је умало умрла.

„Убод је најгори осећај бола који можете да замислите. Као да вас нагриза киселина док вас удара струја. Алергија се временом развила, која је изазвала ужасан свраб и отоке и захтевала је лечење стероидима. Тада су ми доктори рекли да више не треба да проводим време близу тих биљака“, објашњава Марина.