Утицај Микеланђела кроз векове

У бонској "Bundeskunsthale" (Уметничка хала Бона) до 25. маја посетиоци могу да виде дела чувених уметника - од Каравађа, Рафела и Рубенса, преко Родена, Сезана и Мура па до савремених немачких уметника попут Липерца или Штрута, преноси Танјуг.

Цртежи, уља на платну и скулптуре показују начин на који су се они дивили Микеланђелу - и како су га интерпретирали, па ће Микеланђелов рад очима различитих уметника бити представљен новом и разноврсаном светлу.

„Показујемо како је Макеланђело утицао на друге уметнике, а не самог уметника“, објашњава директор музеја у Бону Рајнијер Волфс.

То је циљ ове изложбе која би могла да буде изложба године у Немачкој, а која је у сваком случају јединствена јер толико ремек-дела и икона историје уметности - сигурно неће тако брзо моћи да се поново виде на једном месту.

Музеји и фондације у чијем су власништву, међу којима су веома значајна здања као што је париски „Лувр“, „Мома“ из Њујорка или бечка „Албертина“, тешка срца су се од њих одвојили за потребе изложбе у Бону.

Припреме за изложбу трајале су пуних пет година.

Никада нико ни пре, а ни после Микеланђела, није стекао толику славу због својих слика, скулптура и цртежа. Његова уметност није била сензација само за његове савременике, већ су га обожавали сви, од обичних радника до папе.

Уметници се вековима одушевљавају Микеланђелом, а још у његово време су га копирали или радили варијације на његове теме. Каравађо и Рубенс тематски су имали сличне слике, као што је на пример Каравађов „Свети Јован“ из 1602. године.

Његове скулптуре су служиле као пример Бернинију, а Рафаело је од 1505. до 1508. године нацртао „Микеланђеловог Давида испред Палате Векио“.

„Микеланђелова кључна дела су имала велику публику, баш због тога што су била изложена на значајним јавним местима", казао је историчар уметности Себастијан Шице.

Капела Медичијевих или Пјаца дела Сињорија у Фиренци, ватиканска базилика или пак Сикстинска капела у Риму су била и остала места која привлаче огромну публику.

Ниједан уметник није био толико често портретисан као Микеланђело, а како наводи Шице због мноштва репродукција његова дела су постала доступна на различите начине.

Према његовим речима, Микеланђело је током свог живота уживао ненадмашну популарност, и његова уметност је имала ореол божанственог.

Микеланђелови радови утицали су и на скулптуру 19. и 20. века, било да се ради о Французима Огисту Родену, Анрију Матису или немачком Вилхелму Лембруку. Примера ради, Роденова скулптура „Бронзано доба“ то јасно осликава.

Док је Хенри Мур по узору на Микеланђела вајао своје „Лежеће“ скулптуре, Кандида Хефер је фотографисала Давида у Академији у Фиренци и израђивала фотографије великих формата.

Њен колега Томас Штрут је отишао корак даље и фотографисао посетиоце Микеланђелове колосалне осветљене статуе.

Обнажене Микеланђелове скулптуре одувек су инсиприсале уметнике.

Амерички уметник Роберт Меплторп показује нешто слично у својој серији „Томас“ - наг мушкарац у кружном оквиру, а немачки сликар и вајар Маркус Липерц се држи Микеланђелове композиције, слично као и британски филмски стваралац Сем Тејлор-Џонсон.