Како власници „одузети“ Хитлерову родну кућу?

Ово је последњи у низу напора којима је покушано да се превазиђе спор са власницом куће у граду Браунауу, на западу Аустрије, на самој граници са Немачком.

Влада се ангажује да реши то питање у страху да би здање могло да постане нешто што би било и више од неонацистичког храма, наводи се у вести Асошијетед преса.

Званичници Браунауа се иначе већ одавно жале на превелик број Хитлерових обожавалаца који из пограничних немачких места долазе у Браунау, а све због овог здања.

Историјат здања сеже још у доба ренесансе, што ће се у једном тренутку одлучујуће одразити на његову судбину. У Хитлерово време, у приземљу куће била је кафана, а два горња спрата поседовала је породица Дафнер.

Од 1912. године куће постаје власништво породице Помер, а аустријски лист Курир у тексту из 2011. пише да је у њиховом власништву „и даље“.

У доба нацизма ту је био нацистички културни центар, да би зграда у послератној Аустрији била враћена власницима, што би значило да је то породица Помер.

Данашње аустријске власти одбијају да идентификују жену која слови као власница и са којом се тешко постиже било какав договор.

У садашњим реакцијама на писање локалних медија, портпарол Министарства унутрашњих послова Карл Хајнц Грундбек каже да до краја месеца очекује мишљење правних експерата о могућностима експропријације ако власница одбије понуду Владе Аустрије о куповини здања.

Министарство унутрашњих послова годинама је изнајмљивало зграду да би спречило њену злоупотребу у идеолошке или било које друге сврхе, па ју је онда давало на коришћење разноразним добротворним организацијама.

Зграда је празна откад је из ње, пре три године, изашла група која је спроводила програме за ментално заостале.

Локални званичници наводе да је власница забранила усељење нове добротворне организације у кућу крајем прошле године, зато што се противила реновирању које је у ту сврху било потребно.

„Заиста смо се потрудили да нађемо решење“, рекао је за Курир градски већник Браунауа Хари Бухмајер. „Али изгледа да госпођа није била заинтересована за сарадњу.“

Грундбек експропријацију описује као „последњу опцију“, у ситуацији када је власница одбила последњу владину понуду.

Међу озбиљним претендентима на куповину спорног здања последњих година – појавио се руски парламентарац, чији је план био прилично једноставан: да купи зграду и да је – сруши. План му је пропао јер су у Аустрији здања из доба ренесансе заштићена законом.

Године 2011. политиколог Андреас Мајслингер је говорећи за аустријски Курир рекао да то здање треба да буде „све само не музеј“, јер би га, према његовом тумачењу, сви највероватније звали „Хитлеров музеј“.

Мајслингер је притом нагласио да место треба да буде „достојанствени споменик“.

Тада је Мајслингер за своје идеје нашао значајног саборца, америчко-хрватског продуцента јеврејског порекла, Бранка Лустига, човека који је у бараци број 24 логора Аушвиц преживео Холокауст, а у филмској каријери стигао да добије Оскара за продукцију Шиндлерове листе, редитеља Стивена Спилберга.

При тадашњој посети Загребу, Лустиг је рекао: „Ја ћу посетити то место (Хитлерову родну кућу у Браунауу). Важно је да један преживели Холокауста дође тамо и каже 'Ја постојим' и тиме да до знања да неонацистима тамо нема места“.

Лустиг је додао да институција која би настала у Хитлеровој родној кући треба да постане пројекат од међународног значаја.

Пред кућом вође Трећег рајха, данас стоји једноставан масивни камени блок грубе површине, на коме је белим словима уклесан натпис: „За мир, слободу и демократију. Никад више фашизам. Упозоравају милиони мртвих.“