„Црвени барон“ још увек ратује... ал' само недељом!

Призори и звуци из Првог светског рата редовно се могу видети на старом аеродрому „Рајнбек“, у Хадсон Велију, у америчкој држави Њујорк.

Тамо оригинални амерички „кертис JN-4H“ дели небо са репродукцијама француских „спадова VII“ и немачких „фокера“.

„Ја обарам 'фокер' трокрилца сваке недеље поподне“, истиче директор овог занимљивог аеросусрета Крис Булко. „Ја то зовем играње играчкама које радо делимо са свима другима, и позивамо их у наше игралиште с 'песком'.“

Аеродром, лоциран 130 километара од града Њујорка је једно од оних широм света раштрканих места на којима се аеромитинзи базирају на Првом светском рату, започетом 28. јула 1914. године.

„Рајнбек“ се такође може похвалити музејом и хангарима пуним летелица које датирају од (пра)почетака авијације до Другог светског рата.

Но, аеромитинзи недељом су ти који привлаче масу људи...

Људи обучени у прикладну одећу из тих времена, покрећу моторе јаким трзајем елисе.

Директор Булко шаље пољупце маси док полеће, а затим се баца у потеру за 'фокер' трокрилцем којим је пре 100 година пилотирао легендарни Црвени барон, односно, Манфред фон Рихтхофен.

Нема митраљеза, само демонстрирање пилотских вештина.

За то време, на земљи се одиграва мелодрама – играна структура која обухвата сер Персија Гудфелоуа, Труди Трулов и неке познате зликовце тог времена. Реч је о породичној забави која додатно враћа присутне на почетак 20. века.

Летење је било врло ризично за младе пилоте, од којих су неки чак били тинејџери. Авиони су имали дрвени рам, прекривени тканином и лако запаљиви.

Непријатељски пилоти су нападали са сунцем у леђа које је заслепљивало „плен“, митраљези су се често заглављивали, није било падобрана...

„Опасан је то посао био, јер једноставно авиони нису били поуздани из много разлога. Понекад је било врло тешко управљати њима“, објашњава Џон Мороу Јуниор, експерт за авијацију из Првог светског рата, са Универтитета „Џорџија“.

Многе летелице су преживеле рат, али су завршиле као вишак на отпадима, па је оригинала врло мало.

Оснивач овог аеродрома, Кол Пален, купио је пар авиона 1951. године, када је хангар на Лонг Ајленду, месту са којег се Чарлс Линдберг запутио на свој прекоокеански лет, морао да уступи место тржном центру.

Пален је до краја живота сакупљао летелице које датирају пре Другог светског рата и репарирао важне историјске летелице, најчешће са оригиналним моторима.

Године 1960, приредио је први аеромитинг на старој фарми коју је купио у Хадсон Велију.

С обзиром на то да је Пален преминуо 1993. године, једна непрофитабилна организација сада брине о аеродрому.

Плаћеним пилотима и особљу помажу волонтери, од којих су многи заљубљени у ове „старе кршеве“.

„Џени“, на пример, достиже брзину од само 120 километара на час, али пилот и главни механичар Ник Кејсенс увек наглашава да је имала „врло напредан мотор за то време“, док води у обилазак након што се сви приземље.

„Прављење, одржавање и враћање у живот авиона је, на неки начин, баш забавно“, сматра Кејсенс. „Али, има много посла, додуше посла у којем се ужива!“