По коме је Марфијев закон назван?

У ваздушној бази „Едвардс“ у пустињи Мохаве у Калифорнији 1949. године спровођени су тестови који je требалo да утврде колико човек може да издржи Ге (G) оптерећења. У ту намену су конструисане санке на ракетни погон назване „Џи виз“.

Идеја је била да санке достигну 320 километара на сат, а онда нагло да укоче чиме би путник у њима био изложен великом оптерећењу.

Због тога што је тада преовладавало мишљење да човек није могао да издржи више од 18 G, у првих 35 тестова није учествовао ниједан човек.

Првобитна опрема коришћена да израчуна силу која делује биле су веома непоуздане, а ваздухопловство је позвало капетана Едварда Марфија Џуниора, бившег пилота и инжењера, да направи и надгледа уградњу нових инсталација и сензора.

Међутим, после доста проверавања, када је Марфи мислио да је коначно све успео да прилагоди, спроведена је проба, а након ње сензори и уређаји нису показивали никакве налазе. Након нове инспекције, Марфи је окривио техничаре који су радили на возилу.

„Уколико постоји било какав начин да погреше, погрешиће!“, рекао је Марфи после инспекције.

Коначно, успели су да поправе инсталације, а људски добровољац, ваздухопловни поручник Џон Пол Стап, учествовао је у наредним тестовима, када је достигао и издржао до тада незамисливих 46,2 G.

Према мишљењу учесника, најодговорнији за давање имена закону је поручник Стап.

На конференцији за штампу, овог војног лекара су питали како је могуће да тако опасни тестови никада нису изазвали погибију.

Храбри поручник прокоментарисао је да су он и његов тим током припрема увек имали на уму Марфијев закон, који им је умногоме помогао у одстрањивању грешака.