Викиншка инвазија у Копенхагену

У оквиру изложбе „Викинг" у Националном музеју Данске у Копенхагену изложен је најдужи викиншки брод на свету „Аегир", дугачак 37 метара, у који је могло да стане 100 ратника.

Како се наводи на веб сајту музеја, овај брод је изложен први пут од када је случајно пронађен 1997. године у данском граду Роскилде, и представља централини експонат изложбе отворене у суботу.

„Викинзи су били како вешти трговци тако и опасни ратници и са својим дугачким бродовима стизали су у најудаљеније делове света", истичу организатори изложбе на којој је приказано и викиншко оружје, накит и разни религијски и ритуални артефакти.

По целом трупу најдужег викиншког брода окачена су разна оружја, као што су мачеви и борбене секире, од којих многа на себи имају „ожиљке" од сукоба у којима су коришћена.

Археолог и куратор Ана Педерсен каже да су неке њене колеге сматрале да је довољно изложити тек неколико оружја.

„Али сам ја рекла да у оваквој изложби никада не можете да имате довољно оружја", истакла је Педерсен.

За разлику од прошлих изложби, које су се фокисирале да прикажу Викинге као бриљантне морепловце изузетно веште у обради дрвета и метала и народ који је подигао градове попут Јорка и Даблина, нова изложба се враћа традиционалнијем схватању ових северњака као свирепим пљачкашима.

Ово је уједно и највећа викиншка изложба у последњих 20 година, а артефакти су позајмљени из великог броја земаља.

У изложбу су укључени предмети пронађени у Јоркширу, Норвешкој и Русији, сребрни крст и фигурица Валкире пронађени у Данској пре неколико месеци.

Велики истраживачи и вешти морепловци

Викинзи су северњачки народ који је насељавао данашње делове Скандинавије, али су истраживали далеке делове света. На викиншким мапама урцтане су обале Северне Америке, Исланда, северне Африке, делови западне Русије, Константинопољ и Блиски Исток.

Под вођством Леифа Ериксона, наследника Ерика Црвеног, дошли чак и до Северне Америке и успоставили краткотрајно насеље на обалама данашње канадске провинције Нуфаундленд и Лабрадор.

Oно што је посебно било карактеристично за Викинге су њихови дугачки бродови (Longship). Изузетно добро направљени, конструисани су тако да буду дугачки, уски, лаки са плитким газом што им је омогућавало да достижу, за то време, велике брзине.

Плитки газ трупа дозвољавао навигацију и маневрисање у плитким водама тек метар дубине, а омогућавао је и лако искрцавање трупа на обалу зато што је брод могао да изађе скроз на плажу.

Викиншки дугачки бродови су такође имали исти прамац и крму, због чега је правац могао да се мења веома лако без окретања брода. Овакво решење се показало веома корисним у северним морима када је требало избегавати честе ледене масе у води.

У то време, Викинзи су били прави стручњаци у одређивању брзине и правца ветра. Били су изузетно вешти у коришћењу морских струја и предвиђању плиме и осеке.

Упркос томе што викиншке методе навигације нису у потпуности познате, историчари претпостављају да су имали неку врсту примитвног астролаба којим су помоћу звезда постављали курс пловидбе.