Јапанци, страствени пушачи

Доказ да нико није имун на пороке долази из Јапана. Становници Земље излазећег сунца изузетно су страствени пушачи и, упркос строгим мерама јапанских власти да искорене дувански дим, не одустају од тог порока.

Јапан има највећи број аутомата за продају цигарета по глави становника у свету, а Јапанци просечно конзумирају око 1.800 цигарета годишње, што је више, рецимо, од Сједињених Америчких Држава где је та бројка 1.000.

Мада Јапан по доследности у борби против пушења делимично заостаје за другим развијеним индустријским државама, и у овој земљи се пушење све више потискује.

Пушачи су одвојени од остатка популације не само у затвореном простору као што су ресторани, већ и на отвореном, на станицама градског воза, где се могу видети начичкани у узани простор од неколико квадратних метара око металних канти које служе као велике пепељаре.

Пространији јавни објекти, попут железничких или аутобуских терминала и аеродрома, имају посебне мале стаклене просторије где по десетак пушача може да запали истовремено.

Аутомати са скенирањем лица

У Јапану је куповина цигарета забрањена малолетницима, што значи особама млађим од 20 година, па аутомати за продају цигарета, којих у Јапану има око 570.000, углавном не могу да се користе ако пушач не поседује специјалну електронску картицу која се издаје само пунолетним лицима.

У овој далекоисточној земљи већ су у употреби и апарати за продају цигарета који су опремљени камерама и софтвером који анализира лица муштерија, у настојању да утврди да ли су испод или изнад поменуте старосне границе. Тиме се олакшава поступак куповине цигарета, будући да се штеди напор потребан за набавку специјалне електронске картице.

Софтвер пореди боре око очију, структуру костију лица и улегнућа у кожи са базом података у којој су ускладиштене карактеристике око 100.000 људи.

Токијска општина Ћијода позната је у целој земљи по пропису којим се забрањује конзумација дувана на свим јавним површинама, укључујући ту и пушење на улици. Више него здравље људи, мотив је, изгледа, био гнушање локалних власти на опушке које су лежали по улицама.

Када је овај пропис уведен пре неколико година, та општина је упослила раднике који су на улици извесно време заустављали и опомињали пролазнике са цигаретом у руци да више не смеју да пуше ни напољу док су на територији те административне јединице. Када је истекло месец дана од увођења прописа, исти службеници почели су непослушним пушачима да наплаћују казне од близу 20 евра по цигарети.

Упркос томе, или баш због тога, поједини ресторани и кафићи у Ћијоди потпуно су накрцани пушачима и препуштени њима, јер због густине дима непушачи у њих ни не улазе.

Отпор дуванске индустрије

Овом нападу на пушаче супротставља се, међутим, домаћа дуванска индустрија, а ту моћну грану у Јапану предводи мега компанија "Japan Tobacco", трећа по величини светска дуванска фабрика чији је удео на јапанском тржишту последњих година између 55 и 65 одсто и која продаје десет најпопуларнијих марки цигарета у земљи.

Ова компанија до половине осамдесетих била је у потпуности у државном власништву и имала монопол на производњу дувана у Јапану. Данас јапанско Министaрство финансија и даље поседује пола тог предузећа, чијег се једног дела одрекла након цунамија и нуклеарне несреће у Фукушими како би финансирала обнову настрадалих подручја.

"Japan Tobacco" успоставио је у Токију неколико „оаза за пушаче", просторија где они могу не само да на миру пуше, већ и да бесплатно читају новине, сурфују интернетом и слушају музику.

Ова фирма је отишла чак тако далеко да је на забрану општине Ћијода одговорила постављањем аутобуса на њену територију, који су служили као простор у којем здравственом и хигијенском политиком угрожени пушачи могу да нађу прибежиште од прогона.

Куриозитет је да ова смела (или дрска) компанија, која је откупила фабрику дувана у Сенти 2006. године, једини директни јапански инвеститор у Србију, јер упркос дугогодишњим напорима наше државе да привуче јапанске инвестиције, пробирљиви и понекад преопрезни јапански бизнисмени и даље сматрају Србију недовољно транспарентном и сигурном за велика улагања.

Историја дувана у Јапану

Биљка дувана првобитно је узгајана у Јужној и Средњој Америци, а Европа је први пут за њу сазнала када су је, скупа са воћем, Колумбови морепловци на карипским острвима добили као узвратни поклон за огледала и украсе од стакла које су предали домороцима.

Узгајање дувана и пушење практиковани су од давнина у Средњој Америци на шта указује више слика нађених на територији данашњег Мексика и Гватемале која приказују божанства Маја са смотуљцима ове биљке у устима и димом који се из њих вије.

Први Европљани који су ступили на тло Јапана били су португалски морнари чији је брод 1543. након олује бачен на острвце у близини данашњег града Кагошима, на јужном острву Кјушу.

Иако није тачно позната година када је дуван доспео у Јапан извесно је да се то десило убрзо након првог контакта Европљана и Јапанаца, у другој половини 16. века када је отпочела трговина између португалских, односно шпанских посланика и домаћих феудалних господара.

Дуван из јужне и средње Америке довожен је у Јапан португалским бродовима који су обилазили Рт Добре наде и након пристајања у Гои на Индијском подконтиненту, пролазили кроз мореуз Малака у близини Сингапура, односно шпанским бродовима који су прелазили Пацифик и пристајали на Филипинима пре него што би досегли Јапан.

Половином 17. века на јапанским сликама прављеним узимањем отиска са дрвореза, већ се могу видети сцене у којима домаћи трговци разносе и нуде дуван на продају а занатлије слажу и секу његове листове.

Пушачки бастион

Један од последњих бастиона пушења у Јапану је Музеј дувана и соли основан 1978. године, који посећују не само пушачи већ и други радозналци, а за њега занимање показују и научници као што су социолози и психолози.

Овим музејом управља, ко би други него "Japan Tobacco", који се у прошлости бавио и трговином сољу.

Лоциран у Шибуји, међу младима популарном делу града који свакодневно врви од људи, са улазницом која кошта симболичних 100 јена, односно мање од долара, овај музеј ће још дуго имати посетиоце, упркос, по пушаче, неповољним временима.

У првом павиљону овог малог, али добро уређеног музеја приказана је историја узгајања биљке дувана, те путеви којима се она ширила по свету.

Уз средњовековне и модерне луле и посуде за држање дувана из разних крајева света, изложене су и макете шпанских и португалских бродова који су крајем 15. и почетком 16. века крстарили океанима повезујући Европу, новоткривену Америку, Африку и Азију, као и кратка историја цивилизације Маја, првих пушача на свету.

Највећа атракција музеја су 50 до 80 центиметара дуге јапанске луле из средњег века пред којима посетиоци, без изузетка, застају у чуду. Ипак, оно на чему посетиоци проведу највише времена је разгледање паклица цигарета, углавном, из седамдесетих година, из земаља Америке, Аустралије и Европе, међу којима је заступљена и СФРЈ, мада не у толикој мери као Мађарска или Бугарска.

Најупадљивије место на паноу СФРЈ заузима црвена паклица „дрине" Дуванске индустрије Ниш.

Уверљива копија породичне дуванске мануфактуре из позног средњег века централни је експонат другог павиљона, у којем су приказане и прве машине за обраду дувана, слике племства и глумаца традиционалног позоришта кабуки са лулама из 18. и 19. века.

Ту су и кутије десетина јапанских марки цигарета из 20. века, филмске сцене у којима се глумци појављују са цигаретом, портрети и фотографије чувених историјских личности, пасионираних пушача.

Поруку да су пушачи кул, а пушење не само лично задовољство него и део јапанске културе и традиције, употпуњује и подсећање на, за произвођаче дувана, стара добра времена кад није било никаквих рестрикција везаних за пушење или рекламирање цигарета.

Eкспонати као што су реконструисани киоск за продају цигарета из седамдесетих из којег допире женски глас који понавља „Комшија, исте (цигарете) као и увек, зар не? Дођите опет", или копија једног од првих колор телевизора на којем се врте ондашње рекламе за дуван и виски имају функцију која, чини се, није само прости приказ историје дувана.

На самом излазу из музеја налази се угао са машинама где посетилац може да седне и полако прегледа не само фотографије свих изложених експоната и пропратне текстове о њима, већ и види кратке филмове са обиљем информација о производном процесу у дуванској индустрији и симулације релевантних историјских догађаја везаних за њу.

Након што је тако утолио своју жеђ за знањем, посетилац може да се препусти и потрошачком пориву и купи неки од музејских сувенира по популарним ценама – књиге, блокчићи, упаљачи, кесице за дуван, (празне) кутије цигарета прављене пре 20 или 30 година и намењене колекционарима, мале портабл пепељаре са поклопцем за еколошки свесне пушаче који не желе да отресајући пепео на плочник прљају улице јапанских градова, неки су од предмета који се нуде у музејској продавници.

А после силног разгледања, учења и куповине, посетилац, коначно, може да седне и запали - музеј је за њега обезбедио простор са удобним седиштима и пепељарама.