Мозгу, концентриши се!

Шта имају заједничко зомбији и андроиди? Сличност са људима, али не баш потпуну.

Научници се труде да схвате зашто ова информација о делимичној различитости шаље алармантне импулсе нашем мозгу. Ово се дешава када угледамо створење тако слично, а ипак различито, попут кловнова, хуманоидних робота, зомбија, итд.

Инжењери роботике се труде да спољашњи изглед наших "механичких другара" што мање одудара од људске спољашњости, а управо је та сличност камен спотицања у потпуном прихватању робота као саставног дела наше свакодневице.

Филмски аниматори ту препреку превазилазе врло домишљато. На пример, у филму Аватар, иако човеколика, та бића имају репове, измењена лица и плава су, што је сасвим довољна разлика да се наш ум не осети „угрожено".

Ово је очигледан пример нељудских јунака који су тактички осмишљени и чија је успешност била велика.

Ајше Сајџин, професорка на Kалифорнијском универзитету у Сан Дијегу, користила је најновија техничка достигнућа да би допрла до сржи овог проблема.

„Чак иако је ово осећање непреводиво у речи, постоје докази да се оно догађа у мозгу", тврди професорка.

Сигнали који се приликом посматрања андроида јављају у мозгу, региструју се као грешка и мозак реагујe моменталним слањем сигнала за повлачење.

„Ваш мозак Вам саопштава: 'Хеј, чекај, рекао си ми да је ово човек, а сада ми друга област каже да се то, ипак, не креће као човек. Збуњен сам'", објаснила је Сајџинова.

Могуће решење за превазилажење овог проблема научници виде у бољем усклађивању спољашњости и особина робота. Мешавина елемената који су људски и нељудски стварају збуњујућу слику која се шаље нашем центру за обраду података.

Разлог овоме лежи дубоко у праисторији, на самом почетку еволуције, када је прачовек за потомство бирао само партнере који су деловали здраво. Сама другачија спољашњост асоцира на неподобног партнера, и то се повезује са одбојношћу и нелагодом.