У бајкерским седлима до Казабланке
Мала екипа, али сигурна у успех свог подухвата! Мића, Зоки, Воја, Чупа и Пеца „харлијима“ су кренули у још једну авантуру – овога пута до Казабланке! Нешто личних ствари, ведар дух и ЦД са музиком Џонија Кеша је све што су понели, а у седлима својих омиљених двоточкаша за 20 дана прећи ће пут дуг 9.000 километара.
И после неуспешног старта, екипа добрих бајкера – Мића, Зоки, Воја, Чупа и Пеца – кренула је пут Марока, тачније Казабланке.
Мали и непланирани кварови на моторима двојице чланова ове друмске дружине брзо су отклоњени, те су у петак, нешто после 15 часова отпочели своје дуго и узбудљиво путовање.
За само 20 дана ови „усамљени каубоји" прећи ће пут дуг око 9.000 километара.
Дружење, забава, адреналин који не попушта чак и када угасе моторе, мотивишу их сада јаче него икада.
У пуној су кондицији, а мотори уз брзу интервенцију механичара сервисирани и „притегнути". Осим неколико личних ствари, камера и ентузијазма нису понели ништа више.
Искуснија него раније, ова петорка ће сваки пређени километар снимати посебним камерама причвршћеним на „харлије", којима ће проћи поред Азурне обале, прећи Гибралтар, провозати се мароканском пустињом, а у повратку попети и на аустријске глечере.
Са њима на пут је кренуо и комби са још двојицом чланова у којем ће се на смену одмарати.
Премда је у почетку планирања пута ова „хорда" бајкера била већа, због породичних и пословних обавеза њихов се број свео на пет, потпуно одлучних да пођу у сусрет још једној авантури.
„Занимљива и добра тура и жао ми је што због обавеза не могу са њима. Бројка им је идеална за путовање и лепу вожњу. Желим им сву срећу и добро време", рекао је музичар Жика Јелић док је испраћао своје харлијевске пријатеље.
Бајкерска мисија почела је у Београду испред „Чорба кафеа", а врло брзо иза себе ће оставити и Трст, Милано, Монте Карло, Барселону, Валенсију, Малагу...
У случају да их не послужи лепо време, за добро распложење спремили су дискове музике Џонија Кеша, које ће у току вожње пуштати на моторима.
„Сложили смо се да музика буде углавном Кешова, мада како шта будемо пролазили, и како се буду низале државе и градови, слушаћемо и канцоне и шансоне. Док не изађемо из Србије, наравно, и Мирослава Илића", нашалио се Мића, председник „Харли-Дејвидсон" клуба Србије.
Спаваће у шатору и под ведрим небом, јешће националну храну држава кроз које пролазе, иако је комби за сваки случај поред неопходног алата накрцан домаћом шунком и кобасицама.
„Нама бајкерима је потребна снага, а и заговорници смо здраве и органске хране, зато сланина коју носимо мора бити искључиво од мангулице", нашалио се Мића.
Машине тешке готово пола тоне, између 1.400 и 1.700 кубика, одмараће на пређених 700 до 1.000 километара, у зависности од тежине пута.
„Сам пут нам је циљ, та вожња! Након 35 година бајкерског стажа имамо потребу да померамо границе и тражимо нешто више, узбудљивије. Ово нам је и бег од свакодневице и монотоније која нас често ухвати у Београду. Кад возим мотор, осећам да живим!", објашњава Воја.
Срећан пут, бајкери!