Сто година од освајања Јужног пола

Исписујући легендарну страницу у историји Јужног пола, норвешки истраживач Роалд Амундсен, 14. децембра пре тачно сто година, поставио је норвешку заставицу на Јужни пол, престигавши у невероватној трци британског колегу Роберта Фалкона Скота.

Само пар година уочи избијања Првог светског рата и у атмосфери растућих националистичких тежњи, Амундсен успева 14. децембра 1911. да, заједно са четворицом колега из своје екипе, забоде норвешку заставу на најјужнијој тачки планете.

Његова победа над британским поморским официром доживљава се као победа прагматичног и лукавог Скандинавца над храбрим али помало ограниченим британским џентлменом. Сваки од њих је сањао да освоји „свој пол": Норвежанин је прижељкивао Северни пол, док су очи Британца биле упрте ка Јужном.

„Не познајем човека који се нашао на тако дијаметрално супротном месту од онога који је сањао, као што сам био ја у том тренутку", написао је касније Амундсен описујући своју експедицију.

Не желим бити други 

Стицај околности га је уствари одвео на Јужни пол. Усред припрема и организовања експедиције на Северни пол, сазнаје да се Американци Фредерик Кук и Роберт Пири већ хвале да су освојили тај пол. Иако су њихове приче пуне контроверзи, Амундсену је то довољно да одустане од путовања.

У августу 1910. он на броду „Фрам" креће у тајности ка Јужном полу, знајући да се за исту експедицију спрема и његов британски колега Роберт Скот. Тек у октобру му шаље телеграм: „Информисао бих вас да је 'Фрам' кренуо ка Антарктику. Амундсен". И тако је почела трка...

Обе експедиције стижу на антарктички континент у јануару. Први месеци су посвећени тестирању и истраживању. Након зиме, потпуног мрака и ледених температура, Амундсен, чији се логор налази ближе полу, креће у освајање.

Једна од предности норвешког истраживача било је и добро познавање живота Ескима и искуства која је стекао упознајући њихов живот током експедиције на Северни пол 1903. године, када је намеравао да прође Северозападним пролазом између Атлантика и Тихог океана.

То путовање је трајало две године, а Амундсен и његова екипа су проучавали технику преживљавања у поларним областима студирајући домороце и њихов начин исхране, путовања по леду и снегу као и одећу коју су носили.

Претешки и преспори 

И док су Норвежани методично олакшавали пртљаг на санкама како би им пси били што издржљивији, а имали су и веће искуство у одржавању скија, Британци су на Јужни пол стигли са сувише „тешком артиљеријом". Осим паса, имали су и моторизоване санке, али су се оне врло брзо поквариле, затим мале поније, који, потпуно неадаптирани на климу, такође, нису дуго издржали.

Скотова експедиција споро наредује, а у недостатку адекватне вуче, сами чланови екипе су приморани да вуку тешку опрему и намирнице у крајње лошим временским условима.

Надомак циља, 16. јануара 1912, Британце дочекује непријатно изненађење - у снегу откривају трагове саоница и схватају да их је Амундсен претекао. Дан касније, односно месец дана након супарничке екипе, откривају шатор на којем се вијори норвешка застава.

„Боже, како је грозно ово место!", написао је Британац у својим мемоарима.

На повратку, измореног Скота дочекују још горе временске прилике са температурама које иду и до минус 42 степена. Полако губи једног по једног члана екипе, да би на крају са тројицом преосталих људи остао заробљен у шатору, окружен јаким ветром и снежним наносима. Своје последње белешке у дневник записао је 29. марта.

Амундсен је три седмице раније објавио свету свој успех, а за Норвежане који су тек коју годину раније стекли независност од Шведске, он постаје национални херој.

Погинуо је 1928. током акције спасавања италијанског истраживача Умберта Нобила, који је кренуо у истраживање Северног пола - Арктика.