Regent Aleksandar: Da li ćemo na Kosovu dočekati novo Kosovo?

Tako je regent Aleksandar Karađorđević govorio 1915. godine dok su se njegova vojska i narod povlačili pred napadom nadmoćnijih neprijatelja. Srpska vojska se u novembru nalazila u širem rejonu Kosova.

Izveštaji govore da se tada tu našlo oko 220.000 vojnika i oficira i skoro 200.000 civila. Krug oko njih se stezao. Neprijateljske snage bile su na frontu Sjenica – Novi Pazar – Leposavić – Podujevo – Novo Brdo – Kačanik – Tetovo.

Dnevnici i zapisi iz tog vremena govore o teškom trenutku kroz koji su vojnici prolazili. Svi su se sećali pobedonosnog vremena 1912. godine kada su napokon posle vekovne okupacije oslobodili Kosovo. Vojnici su tada kući nosili grumen svete kosovske zemlje kako bi ga pokazali ženi i deci. Sada, samo tri godine kasnije, povlačili su se gladni i iscrpljeni i razmišljali da li će se i sada, kao i 1389. godine, na ovoj zemlji dogoditi propast srpske države. Kolone su tih dana prolazile pored Gazimestana, mesta slavne Kosovske bitke.

Na Kosovu i Metohiji zavladala je glad. Oskudica hrane, koja je počela da se oseća već u Raškoj, u Kosovskoj Mitrovici je eskalirala. U varoš koja je brojala oko 10.000 stanovnika došle su kolone od 200.000 do 300.000 ljudi. Papirni novac u Mitrovici više nije imao nikakvu vrednost. Albanski trgovci su hranu prodavali samo za srebrne dinare. Za parče hleba tražili su 14 srebrnjaka. Za te pare u predratnoj Srbiji mogao je da se kupi ceo vo.

Potresne su slike koje nam u Mitrovici opisuju stanje regruta, mladića od 17 do 19 godina koji su povedeni u povlačenje bez adekvatne vojne obuke i bez ikakve opreme. Gladni, uplašeni i zbunjeni hodali su ulicama i tražili po parče hleba, neki praziluk, list kupusa. Mnogi su bili bosi, jer su opanke u kojima su krenuli propale posle dugog pešačenja. Zabeležena je scena u kojoj Mitrovčanin grupi tih dečaka deli vunene čarape. Pošto ih nema dovoljno, svakom daje po jednu čarapu... Tih dečaka, regruta, bilo je 33.000. Albansku golgotu preživelo je samo 4.000. Sudbina regruta je jedna od najtamnijih priča Albanske golgote.

Glad, koja je počela u Raškoj i Mitrovici, pratila je srpsku vojsku tokom celog povlačenja kroz Kosovo i Metohiju, Crnu Goru i Albaniju. Tragične scene, koje se često u knjigama i filmovima opisuju kao stradanja u Albaniji, desile su se već tokom povlačenja kroz Kosovo. Tu, na putu između Prištine i Prizrena, majke su od gladi i hladnoće umirale sa malenim detetom u naručju, tu je dečak izgubio razum jer nije ništa jeo više od dva dana, tu je starac tražio od vojnika da ga ubije pištoljem jer nije mogao više da se kreće.

Francuski novinar Anri Barbi je već u tom periodu povlačenja govorio da nijedna slika koja pokazuje odstupanje Francuza iz Rusije ne daje ni približnu sliku očaja kao ova koja predstavlja povlačenje Srba... A stradanje Srba je tu, na Kosovu, tek počelo, ono će se nastaviti u crnogorskim planinama, albanskim vrhovima i nepreglednim močvarama.

"Celog ovog užasnog dana ja sam gledao kako umiru ljudska bića... Ja sam ih video, oslabljene, kako pokušavaju da se dignu, pa onda sasvim padaju... A sneg je uvek padao, pokrivajući mrtve i one na umoru", pisao je tada Barbi.

Srpska vojska je krenula iz Kosovske Mitrovice ka Prištini. Jedan deo je otišao ka Metohiji i Peći na dalji put preko crnogorskih planina do Albanije. Drugi su preko Prizrena planirali da idu ka Bitolju i Solunu. Bugarske snage su zauzele Strugu i pokvarile srpske planove. Tu se tih dana napuštala zemlja. Izlaskom iz Prizrena srpski vojnici su odlazili iz Srbije. Peć i Đakovica su tada pripadali Kraljevini Crnoj Gori.

Mnogi su smatrali da zakletva koju su dali kralju više ne važi. Odlazili su iz zemlje i smatrali su da više ništa nije obavezujuće. Prisećali su se i zločina koje su Austrougari i Bugari počinili prethodnih godina. Plašili su se za najbliže koje su ostavili kod kuće. A vladala je i panika i zbunjenost. Mnogi su dezertirali. Ni danas, sto godina kasnije, nije moguće utvrditi tačan broj dezertera. U spisima iz ondašnjeg vremena navodi se da je srpska vojska ostala bez trećine vojnika. Spominje se da je samo tokom jedne noći puk kod Prizrena ostao bez polovine svojih vojnika.

Vojnike koji su dezertirali, hapsili su neprijatelji. Mnogi su odmah internirani u logore za ratne zarobljenike. Svedoci govore da su na putu između Novog Pazara i Prizrena austro-nemačke snage zarobile oko 50.000 srpskih vojnika. Većina njih je zbog loših uslova u logorima umrla. Tako su njihova imena ostala zabeležena na brojnim vojničkim grobljima širom Austrougarske. Dezerteri su umirali u Mauthauzenu, Boldogasonju, Jindrihovicama, Nađmeđeru, Aradu...

Tekst je deo dokumentarnog filma "Srbi na Krfu", koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Realizaciju filma su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS.