Ulrike Franke: Svet i Evropa 2050, jedno viđenje

Ulrike Franke (1987, Ahen) polazi od dve glavne varijable, demografije i klime, čije promene će imati odlučujući uticaj na globalne prilike.

Takva konstatacija još ne donosi ništa novo. Svi znaju da su ta dva faktora već sada dominantna i određujuća za prvu četvrtinu 21. veka.

Ali bitan je ugao gledanja, koji dolazi iz strukturnih veza. Franke radi u pariskoj kancelariji ECFR (European Council on Foreign Relations), što je fabrika ideja, trust mozgova, u originalu think tank Evropske unije. Pravno gledano, ECFR je samostalna neprofitna organizacija sa sedištem u Berlinu, i kancelarijama u Londonu, Madridu, Rimu, Varšavi, Sofiji i, već spomenuto, Parizu.

Bez EU fondova i bliskih poslovnih veza, ECFR međutim ne bi mogao da zadrži tu vrstu raširenosti i prominentnosti, pa je veza više nego jasna. I kod najveće moguće objektivnosti, odnosi snaga u nacionalnim vrhovima Unije određuju relevantnosti istraživačkih tema.

Ono što kažu analitičari ECFR-a, to je kako Unija sebe vidi u momentima najveće moguće iskrenosti - šta hoće, čega se boji i, vrlo važno, koga da optuži ako stvari krenu po lošem.

Franke: Klimatske migracije, geopolitičke migracije

Klimatske promene će pojedine delove zemlje učiniti nemogućim za život. Ljudi će masovno krenuti u migraciju.

Ali, i tu dolazi novo u konkretnoj analizi, Franke ne zanima ta vrsta demografije. Za nju, odnosno za EU think tank je interesantnija "demografija mimo migracija", ili migracija u geopolitičkom smislu.

Franke: "Vraćamo se u svet klasične snage i moći. U takvoj situaciji je jači onaj ko ima jaču demografiju. Više ljudi u državi, veća moć. Afrika će nastaviti da raste, dok Evropa u najboljem slučaju može da stagnira. Evropa je istorijski dugo dominirala zato što je bila demografski snažna i ekonomski uspešna."

Ukratko, ako Evropa, u sastavu EU, plus zemlje koje u nju ulaze, ili joj gravitiraju, nije u stanju da održi ta dva faktora na stabilnom nivou, gotovo je sa istorijskim ponosom Starog kontinenta.

Neizrečeno u njenoj izjavi, ali implicitno prisutno, jeste to da će buduće vlade, suočene sa demografskim padom, pokušavati da "namaknu" dovoljno ljudi na bilo koji način, nekad i na štetu autohtonog stanovništva.

Desni populisti to zovu "razmenom stanovništva". Ali i nije potrebno da se bude naročito desno da se shvati kakve se sve mogućnosti otvaraju državnim vlastima suočenim sa gubitkom uticaja. Za konkretan primer, dovoljno je pogledati Veliku Britaniju ovih dana.

Franke: "Kad apsolutna moć raste, značaj malih zemalja opada". Iz takve konstelacije je rođena nova kategorija država, takozvani "spojleri" (spoilers), kvaritelji igre. Male države, što ne treba shvatiti doslovno male, samo manje od velikih globalnih igrača, dolaze u situaciju da istina ništa ne mogu da reše u svom smislu, ali mogu velikima da pokvare planove praktično u beskraj. Najpoznatiji primer je Iran ovih dana.

Sledeći trend koji će se učvrstiti do sredine veka je "rastući uticaj privatnih osoba bez demokratske legitimacije". Na primer, Rusi i Ukrajinci mogu misliti da njihovo napredovanje odlučuje rat. Ustvari, rat odlučuje "Starlink" Ilona Maska.

Demokratske autokratije? Autokratske demokratije?

Kakva je budućnost demokratije kao političkog uređenja?

Franke smatra da će narednih deset godina biti period velikog napredovanja populističkih i autokratskih partija. Ne samo kod malih zemalja koje se boje da ne budu pregažene od migracije, svejedno da li klimatske ili geopolitičke. Takvu prognozu Franke daje i za Francusku i Veliku Britaniju, ali interesantno, ne i za Nemačku, gde bi zapravo prvo moglo da dođe do preokreta.

Posle 2035. godine sudbina demokratije se račva u dva moguća trajektorija. Jedan scenario je onaj koji je već viđen u Mađarskoj i Poljskoj. Na vlast dođu populističke partije, ili one koje Brisel i veliki evropski mediji tog trenutka smatraju populističkim. Onda takve partije vladaju neko vreme, dok klatno ne ode na drugu stranu i one izgube od demokrata, ili onih snaga koje Brisel i veliki evropski mediji proglašavaju demokratama.

Drugi mogući scenario je, od 2035. do 2050. godine dolazi do dinamike na čijem kraju stoji rađanje autoritarne Evrope.

Globalno, raste uticaj Indije i Kine, Nigerija dolazi kao novi veliki igrač. Relativni gubitnici će biti Sjedinjene Američke Države, "ali one bi mogle da odigraju džokera", kaže Franke.

Amerikanci ih imaju dva. Jedan njihov džoker je razvoj veštačke inteligencije, u čemu prednjače. Drugi američki džoker smo mi, Evropa, kaže Franke. To će imati za posledicu da, kad god Sjedinjene Države povlače potez u nekoj riskantnoj internacionalnoj igri, gurnu Evropu u prve redove.

Raspad EU i NATO? Samo spolja

Šta nosi budućnost za multinacionalne asocijacije kao što su EU i NATO? Hoće li se raspasti, to je pitanje svih pitanja.

Franke: "Takve institucije se u principu nikada ne raspadaju od sebe, uvek je potreban spoljni šok." Kad se za poređenje privuku paralele iz dugog istorijskog razvoja, jasno je šta ta rečenica znači. Da niko, čak ni najveći mrzitelji tih institucija ne treba da se raduju nad njihovim mogućim raspadom, jer bi on, barem na srednji rok, doneo samo haos.

Zato se za Franke ne postavlja pitanje hoće li se EU i NATO raspasti, "već u kojoj formi će preživeti". A forme preživljavanja, kao što je spomenuto, mogu biti i autoritarne.

Franke: "Bojim se da će EU preživeti samo kao institucionalni i ekonomski prostor, a ne kao aktivni geopolitički akter."

Interesantno je, i u tome se prepoznaje ratnički trend koji vlada u EU ovog trenutka, da se ekonomska i institucionalna komponenta Unije, dakle ono što je čini jakom iznutra, što podiže standard njenih građana, proglašava za slabost. Izjava analitičarke "bojim se da će EU preživeti samo ekonomski i institucionalno" otkriva razočarenje EU stratega. Od velikog proširenja 2004. godine postalo je jasno da Uniju više zanima međunarodni uticaj, nego blagostanje vlastitih građana.

Odatle dolazi ono "bojim se" koje izgovara Ulrike Franke. Prevedeno, boji se da evropske nacije neće dopustiti transfere stotina milijardi evra u Ukrajinu, bez kojih Brisel i Berlin neće uspeti da okončaju rat s Rusima kako su planirali.

Na pitanje, hoće li do 2050. godine Rusija ponovo postati evropski partner, Franke kratko odgovara "neće – osim ako u Moskvi ne otkuca nulti sat". Ukratko, EU će nastaviti da Rusiju gleda kao neprijatelja, osim ako se Rusija ne uruši kao država.

Pred kraj intervjua prognoze postaju sve više politika, sve manje analiza.

Franke: "Evropa mora da postane otpornija. Odlučujuće je da proba nove puteve, previše se uhvatila za status quo. Ali taj stari svet nestaje, sve ga je manje. Potrebno je da izgradimo ozbiljniju vojnu industriju i odmaknemo se od nacionalnih rešenja u bezbednosti."

U sumi, ono što Ulrike Franke kaže, a iza nje trust mozgova ECFR, iza njega Brisel i Berlin, jeste niz protivrečnosti. EU po ekonomiji i stanovništvu slabi, zato mora da to što još ima uloži u vojni kompleks i spremi se za rat da bi postala uticajnija i demografski brojnija. Sa Rusijom nema pomirenja, osim ako se ona raspadne.