Katar, na licu mesta – Pakao na ulicama, pakao u pretnjama Iranaca i Amerikanaca

Baraž projektila, ubrzo zatim, zasuo je desetak iranskih gradova, a komandanti Revolucionarne garde su, preteći Vašingtonu, upozorili da bi u vazduh mogli dići jedan od najbogatijih delova sveta.

Na ulicama katarske prestonice, Dohe, na skoro 50 stepeni Celzijusa stanovnici su već u kasno prepodne pobegli od jedne vrste pakla, da bi, svega nekoliko sati kasnije saznali da ih, možda, očekuje pravi džehenem, ukoliko se deo iranske osvete Amerikancima svali upravo na njihove glave.

Po tanušnim hladovinama krili su se samo najstrastveniji pušači, retki neupućeni turisti i par dostavljača. I Palestinac Ahmet, koji je govoreći o paklu istovremeno opisivao klimu u Dohi i mesto iz kojeg potiče.

Zazivanjem paklenog raspleta situacije u Persijskom zalivu, od jutra, bavio se jedan od komandanata iranske Revolucionarne garde, general Madžid Musavi, odgovarajući na pretnje Amerikanaca da će preuzeti kontrolu nad Ormuskim moreuzom.

”Učinićete sveti Ormuski tesnac nesigurnim? Za vas ćemo čitav region pretvoriti u pakao”, rekao je iranski general, čije su snage prethodnih dana u nekoliko navrata gađale Jordan, Bahrein i Kuvajt.

Američki ministar rata, Pit Hegset je poslednju seriju napada na Iran opisao kao deo pregovaračke strategije, kojom će vlasti u Teheranu biti primorane da pristanu na kakav dogovor.

Snaga katarske diplomatije

Suočeni sa potencijalom za destrukciju, koji su poslednjih dana pokazali Amerikanci i Iranci, u Teheran je hitno otputovala grupa katarskih diplomata, nadajući se da bi njihov prestiž mogao doprineti smirivanju strasti.

Katar, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati su, tokom poslednjih godina i veštim kombinovanjem novca, položaja i razvojnih planova, preuzeli primat koji su prethodno decenijama držali Egipat, Irak i Sirija i postali najuticajnije države arapskog sveta.

Doha je tokom poslednjih dvadesetak godina postala centar bliskoistočne diplomatije u kojoj je uspešno rešeno najmanje sedam velikih kriza, uključujući oslobađanje dela Hamasovih talaca, povlačenje Amerikanaca iz Avganistana, dogovor o Libanu 2008. godine, sporazum u Jemenu dve godine kasnije, mir u Darfuru 2011. godine, prekid neprijateljstava u Gazi 2012. godine, te početak pregovora među suprotstavljenim frakcijama u Avganistanu.

Upravo zbog toga, katarski vladar – emir Šeik Tamim el Tani bio je prvi strani zvaničnik koga je Donald Tramp pozvao dan posle početka prvog napada na Iran, 13. juna prošle godine, nadajući se da bi Doha mogla iskoristiti uticaj i nagovoriti predsednika Mahmuda Pezeškijana da prihvati pregovore.

Tačno 11 dana kasnije i posle izrežiranog iranskog napada na bazu El Udeid kod Dohe, katarska operacija snižavanja temperature uspešno je okončana i prvi rat Amerike i Izraela protiv Irana bio je završen.

Katar, više od 100 dana bez izvoza gasa 

Drugi rat Izraela i SAD protiv Islamske Republike pak doneo je Kataru nove nevolje, jer je počela da bledi slika o ovoj državi kao jednom od najpouzdanijih snabdevača tečnim gasom.

Više od 100 dana iz rafinerije Ras Lanuf nije isporučena niti jedna pošiljka ovog energenta – zbog blokade Ormuskog tesnaca, ali i iranskog napada koji je na ovom postrojenju prouzrokovao štetu od oko 20 milijardi dolara i direktan pad stope rasta za skoro devet odsto.

Za zemlju koja je na tržište energenata, nenametljivo, upala 1996. godine isporukom 60.000 tona gasa Japanu, Katar je dostigao proizvodnju od 77 miliona tona i planom da do kraja naredne godine izveze 128 miliona tona.

Pokretana gasom, ekonomija ove zemlje naprosto je eksplodirala, pa se računa da državni fond raspolaže sa oko 800 milijardi dolara, koji će kako vreme bude prolazilo, početi da se tope ukoliko ne bude prekinut rat SAD i Irana.

Deo novca, Katar svakodnevno troši na subvencije za prehrambene proizvode, koji su donedavno stizali brodovima, ali je pomorska blokada naterala uvoznike da koriste preskupe avione ili kamione.  

Rat je, uveliko, poremetio planove zalivskih država da smanje zavisnost od izvoza energenata, te da deo novca počnu da zarađuju od turizma.

Na ulicama Dohe, doduše zbog paklenih vrućina, nema gotovo nikoga. Računa se da je popunjenost kapaciteta pala za 60 odsto. Šteta od izostanka turista u zemljama Persijskog zaliva procenjuje se na oko 600 miliona dolara dnevno.

Čekajući primirje, Katarci i ostatak sveta će, iz tvrđave El Zubara na severu zemlje, gledati ka pučini, nadajući se da se na horizontu neće pojaviti odsjaj kakve nove eksplozije, koja bi svetsko tržište energentima mogla dovesti do tačke sa koje gotovo i da nema povratka.