Krvavi uvod u paradu – novi tenkovi iz Rusije u zemlji koja čeka novog Gadafija

Rafali iz streljačkog naoružanja i teških mitraljeza, nakratko, prekinuli su pripreme za najveću vojnu paradu još od vremena Muamera el Gadafija, pošto su se sukobili pripadnici dve, bar nominalno, savezničke milicije. Pošto su ambulantna vozila odvezla mrtve i ranjene, spor je rešio sin šefa istočne Libije, Sadam Haftar, pa su obe formacije sa privremenog bojnog polja krenule na paradu.

U puškaranju su ubijena tri, a ranjena 22 pripadnika ove dve formacije, ali su se preživeli ubrzo pomirili i pridružili koloni od oko 25.000 vojnika istočne Libije, koji su, praćeni tek pristiglim ruskim tenkovima T-72B3M, dižući prašinu, pokazali snagu potčenjenim jedinicama i brojnim rivalima.

Kroz pustinjski pesak, tenkovi, oklopni transporteri, dronovi i vojnici prošli su pored improvizovane tribine na kojoj je centralno mesto zauzeo "spasilac nacije", feldmaršal Kalifa Haftar, čije snage kontrolišu istočni i južni deo Libije.

Slaveći pobedu nad snagama Islamske države 2014. godine, Haftarovi sinovi su iz vazduha i sa zemlje pratili paradu, osmišljenu da uputi poruku svim snagama u Libiji – saveznicima, protivnicima i odabranim stranim diplomatama pozvanim na ovo slavlje.

Glavna poruka, kako se čini, upućena je rivalskoj vladi Abdelhamida Dbeibe, koja iz Tripolija kontroliše zapadni deo države, beznadežno podeljene na bezbroj interesnih zona još od pada režima Muamera el Gadafija 2011. godine.

Tenkovi ruski, pustinja Haftarova

Potpuno nova ruska vojna vozila – tenkovi, oklopni transporteri i raketni sistemi, gazili su prašinu u Bengaziju na dan godišnjice najveće vojne pobede samozvanog "feldmaršala" Kalife Haftara. "Operacija el Karama", izvedena 2014. godine protiv milicija bliskih radikalnim islamistima, predstavljala je kraj vladavine Al Kaide, Islamske države i Ansal el Šarije u okolini Bengazija.

Devet godina kasnije i istovremeno sa previranjima u Tripoliju, Haftar je na ulice izneo novo oružje, uključujući borbena vozila "spartak" i tigr", modernizovane tenkove T-72 i protivvazdušne sisteme "pancir" i "tor".

Libijski izvori navode da je ovo oružje, koje ranije nije bilo prikazivano, isporučeno Haftarovim snagama u prethodne dve godine i to posle njegovog sastanka sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Moskvi.

U zemlji razorenoj sukobima lokalnih vlasti i regionalnih vlada, ova parada predstavlja ozbiljno upozorenje u kojem bi se pravcu Libija mogla kretati ukoliko rivalske vlasti međusobno ignorisanje zamene za kakvu ozbiljniju akciju, kakva je bila Haftarova neuspešna opsada Tripolija 2019. godine.

Napad na Tripoli pratile su optužbe za ratne zločine, ubistva, mučenja, nasilnu regrutaciju, uz nekoliko navoda o streljanju zarobljenika i sakaćenju njihovih tela.

Saradnik CIA, Rusije, arapskih država

Haftar, koji je tokom karijere jednako uspešno sarađivao sa američkom Centralnom obaveštajnom agencijom, Rusijom i nizom arapskih država, pridružio se još 1967. godine libijskim dobrovoljcima pred sukob sa Izraelom koji je trajao svega šest dana, pa budući feldmaršal i njegovi saborci nisu stigli da se istaknu.

Šest godina kasnije, bio je deo libijskih ekspedicionih snaga tokom Jomkipurskog rata, ali Gadafijeva jedinica nije nikada stigla do linije fronta zbog protivljenja egipatskog predsednika Anvara el Sadata.

Proveo je tri godine u libijskom zatvoru, pre nego što ga je CIA sa još 350 saradnika prebacila u Ameriku, gde je ubrzo dobio i državljanstvo SAD. Do povratka u Libiju živeo je u Lengliju, gde se nalazi i sedište Centralne obaveštajne agencije.

Libija se, kao država, praktično raspala paralelno sa padom režima Muamera Gadafija 2011. godine. Od tada, zemlja je podeljena na zapadni deo koji vodi vlada u Tripoliju i Haftarov istok. Nadalje, Libiju terorišu i desetine lokalnih milicija.

Serija pokušaja da se u državi održe bilo kakvi izbori okončana je neuspesima i napadima na izdanke budućih izbornih institucija.

Pred Libijom se danas nalazi neizvestan put izgradnje bilo kakvih institucija i pravedne raspodele bogatstva koja bi, čemu se optimisti nadaju, ovog puta bila zasnovana na vladavini prava pre nego na ideologiji.

Godinama, a naročito od kraja 2021, kao prvi korak ka stabilizaciji najavljivani su slobodni izbori, i to pošto je 650.000 Libijaca potpisalo peticiju kojom se traži zamrzavanje aktivnosti svih privremenih institucija i stvaranje uslova za održavanje izbora.

Njih su proteklih godina pokušali da izdejstvuju i šefovi američkih i turskih obaveštajnih službi, Ujedinjene nacije, kao i izaslanici egipatskih vlasti, ali sva nastojanja da se lokalni lideri nagovore na bilo kakvu saradnju u tom smeru pokazala su se uzaludnim.