Ekspanzija južnokorejske vojne industrije – hoće li Seul prodati podmornice i avion pete generacije Filipinima

Južnokorejski predsednik Li Dže Mjun nalazi se u zvaničnoj poseti Manili, gde sa domaćinom, filipinskim šefom države Ferdinandom Markosom Mlađim, razgovara o načinima za produbljenje ekonomske i vojne saradnje između dve države.

Članovi njegove delegacije, ministri i poslovni ljudi, potpisali su devet predugovora sa filipinskim kolegama o saradnji u oblasti brodogradnje, digitalizacije, veštačke inteligencije, nuklearne energije, borbe protiv međunarodnog kriminala i drugog.

Filipini, interesantno, imaju nuklearnu centralu koju nikada nisi upotrebili. Reč je o postrojenju na poluostrvu Batan, koje je završeno krajem 1984. godine, ali nikada nije pušteno u rad zbog nagle promene vlasti i strahovanja vezanih za bezbednost koje je izazvala nesreća u Černobilju 1986. Sada postoji ideja da južnokorejske kompanije pokušaju rekonstrukciju i remont te elektrane koja se nalazi na oko 100 kilometara od prestonice Manile, te izgrade i druge reaktore na Filipinima.

Prema rečima predsednika Lija, koje prenosi južnokorejska novinska agencija Jonhap, Seul sebe vidi kao idealnog ekonomskog partnera Filipina, jer poseduje napredne tehnologije koje njima nedostaju, dok Filipini imaju rude i materijale koji su potrebni južnokorejskoj ekonomiji.

Dve zemlje od 2024. godine sprovode sporazum o slobodnoj trgovini, a Seul oseća posebnu bliskost i zahvalnost prema Filipinima, jer su oni poslali kontingent od blizu 7.500 vojnika, koji se tokom Korejskog rata (1950-1953) borio na strani kapitalističkog Juga protiv komunističkih snaga Severa.

Fokus azijskih medija na odbrani

Ono što, međutim, posebno privlači pažnju medija u Istočnoj Aziji su mogući sporazumi o daljoj prodaji južnokorejskog naoružanja Filipinima, posebno u kontekstu bezbednosnog trvenja između te ostrvske države sa oko 110 miliona stanovnika i obližnje Kine oko terirotija i akvatorija u Južnom kineskom moru.

Filipini, naime, od dolaska na vlast mlađeg Markosa intenzivno rade na jačanju vojne moći sa ciljem da odvrate kinesku mornaricu i obalsku stražu od upliva u teritorijalne vode oko Spratli ostrva koje Manila smatra svojim, a na koje i Peking polaže pravo. U tome, pored pružanja većeg broja vojnih baza (zvanično, čak devet) na korišćenje Sjedinjenim Američkim Državama i zajedničkih vežbi, važnu ulogu igra opremanje filipinskim armije novim, modernim borbenim sredstvima.

Međutim, pošto vlada u Manili ne raspolaže novcem kojim bi mogla da u bitnoj meri kupi skupo američko naoružanje, ona se u svojim nabavkama vazduhoplova i brodova sada prvenstveno oslanja na Republiku Koreju, koja je poznata po pouzdanom, kvalitetnom oruđu, koje je osetno jeftinije od američkog.

Još jedan važan snabdevač Filipina vojnom ili paravojnom opremom je Japan, koji je je donirao i prodao sedam savremenih višenamenskih brodova Filipinskoj obalskoj straži, te Manilu snabdeo radarima.

Tu su i Australija, koja na pet lokacija radi na unapređenju filipinske vojne infrastrukture, i Francuska, koja bi trebala da isporuči 20 i na Filipinima napravi još 20 brzih patrolnih čamaca za potrebe tamožnje obalske straže. Manila kupuje i krstareće projektile indijske proizvodnje "bramos", dok od SAD nabavlja višecevne raketne bacače "HIMARS".

Seul osvaja svetsko tržište naoružanja

Tokom boravka predsednika Lija u Manili, Filipinci su, u sklopu svog dugogodišnjeg, velikog programa za modernizaciju vojske "Horizont", sa južnokorejskim gostima potpisali logistički sporazum o nabavkama materijala i opreme za potrebe armije, koji između ostalog daje mogućnost da južnokorejske kompanije budu angažovane direktno, bez učešća na tenderima za nabavku opreme i municije.

Mada nije saopšteno na šta se konkretno te nabavke odnose, korejski listovi su prethodnih dana pisali da su Filipini zainteresovani za mnoštvo različitih sistema, elektronskih komponenti i delova južnokorejskog porekla.

Republika Koreja u svom nastojanju da se probije među prva tri, četiri svetska prodavca naoružanja posebni fokus drži na evropskim članicama NATO pakta – državama kao što su Poljska, ali i Rumunija, baltičke republike i nordijske zemlje.

Njih ona uglavnom snabdeva višecevnim bacačima raketa, tenkovima i haubicama, ali i oklopnim transporterima i borbeno-trenažnim letelicama.

Do 2021. godišnji južnokorejski izvoz naoružanja iznosio je dve do tri milijarde dolara, ali je nakon potpisivanja mega ugovora sa Poljskom skočio na oko deset milijardi. U poslednjih pet leta Poljska je "progutala" čak 46 odsto isporuka južnokorejskog oružja i vojne opreme inostranstvu.

Republika Koreja je već u ovom trenutku drugi najveći snabdevač oružjem evropskih zemalja NATO-a.

Štaviše, južnokorejski mediji pišu da vlada i domaće kompanije iz namenske industrije planiraju da tokom ove godine iskoriste Sporazum o bezbednosti i odbrani sa Evropskom unijom potpisan 2024. da zaključe poslove vezane za prodaju južnokorejskog oružja i opreme u ukupnom iznosu od čak 56 milijardi dolara.

Dalje, Seul upravo intenzivno radi na tome da za 43 milijarde američkih dolara svoje podmornice proda još jednoj članici Alijanse, ovog puta iz Severne Amerike – Kanadi. To praktično znači da je Republika Koreja na pragu neverovatnog podviga – sklapanja ugovora vrednih 99 milijardi dolara sa zemljama NATO-a u jednoj kalendarskoj godini.

Velike ambicije Filipina za jačanje armije – velike ambicije korejskih kompanija za bogaćenje

Ipak, Koreanci, koji na prodaji naoružanja rade uz saglasnost Vašingtona i praktično deluju kao zamenici Sjedinjenih Država za snabdevanje njihovih vojnopolitičkih saveznika oružjem (jer američka vojna industriju nije u stanju da sama zadovolji svu potražnju), nisu zanemarili ni druge delove sveta. Naročito su im, u ekonomskom pogledu, bitne zemlje ASEAN-a, jer se ove ubrzano razvijaju i imaju veliki ljudski i ekonomski potencijal.

Filipini, kao mušterija, odnosno, kupac proizvoda južnokorejske vojne industrije zauzimaju visoko drugo mesto iza Poljske, mada je njihov udeo dosta skromniji od te slovenske, katoličke zemlje i iznosi 14 odsto.

Manila je, naime, od Republike Koreje već naručila osam fregata, od kojih je isporučeno šest, i 24 laka borbeno-trenažna aviona "FA-50", od kojih je pristiglo 12.

Kupovina druge partije od 12 letelica tog tipa po ceni od oko 700 miliona dolara objavljena je prošle godine – one bi trebale da budu isporučene do 2030. i da posluže za obuku nove generacije pilota. To, u suštini, znači da su južnokorejska oruđa okosnica u modernizaciji filipinske mornarice i vazduhoplovstva.

Otud, pojedini mediji u Aziji smatraju da bi sledeći korak mogao da bude nabavka južnokorejskog lovca-bombardera pete generacije "KF-21", te da je ta mogućnost, naročito modalitet finansiranja, bila predmet razgovora između dva predsednika i poslovnih delegacija u Manili.

Jer, Filipini se nalaze u poslednjoj fazi odlučivanja o borbenom avionu koji bi bio noseći stub ratnog vazduhoplovstva u narednih nekoliko decenija, a u najužu konkurenciju su ušli pomenuti "KF-21" i švedski "Gripen".

Južnokorejska mašina je očigledan favorit ne samo zbog svojih stelt karakteristika, već i stoga što se mladi filipinski piloti već obučavaju na aparatima "FA-50" istog (južnokorejskog) proizvođača – korporacije "KAI".

Takođe, Filipini u ovom trenutku ne poseduju nijednu podmornicu, iako u svom sastavu imaju preko 7.000 ostrva, pa korejski mediji spekulišu da bi dobar deo od oko 35 milijardi dolara koje Manila planira da potroši u trećoj fazi svog programa za modernizaciju vojske "Horizont" mogao da bude usmeren na nabavku tih podvodnih polovila.

U tome svoju šansu vide divovi južnokorejske brodogradnje i vojne industrije, kompanije "Hanva oušnz" i "Hjundai teška industrija", koje zajedno nude jurišnu podmornicu na dizel-električni pogon "KS-III", koja nosi balističke projektile.