Godina Trampa – šest promena koje nismo očekivali

Transakciona diplomatija umesto (kvazi)ideoloških saveza

U prethodnih godinu dana drugog mandata Donalda Trampa, tradicionalna zapadna diplomatija zasnovana na višedecenijskim paktovima i proklamovanim vrednostima zamenjena je "transakcionim" modelom, u kojem je svaki savez podložan reviziji.

Za Vašington više ne postoje trajni partneri, već samo trenutni dogovori i nagodbe, gde se lojalnost meri isključivo kroz doprinos američkoj ekonomiji.

Evropsku uniju je tretirao prvenstveno kao trgovinskog rivala, uslovljavajući bezbednosne garancije NATO-a momentalnim povećanjem vojnih budžeta evropskih članica i kupovinom američkog naoružanja, a sada čak i teritorijalnim ustupcima.

Pretenzije prema Grenlandu, danskoj autonomnoj teritoriji koju Tramp želi da pripoji ne isključujući ni upotrebu vojne sile – dovele su transatlantske odnose do usijanja, postavljajući čak i pitanje opstanka NATO-a.

Iako je tokom kampanje bombastično najavljivao da će sukob u Ukrajini završiti za "24 sata" po preuzimanju dužnosti, Tramp nije imao uspeha, pa je umesto mira, drastično smanjio vojnu pomoć Kijevu.

Sa druge strane, Tramp je obnovio odnose sa Rusijom. Sa Vladimirom Putinom sastao se na Aljasci – na domaćem terenu, ali simbolički važnom i za Rusiju.

Diplomatska bitka je sada u punom jeku, a pregovori o predlogu mirovnog sporazuma vode se između Kijeva i Vašingtona, na osnovu nacrta koji je predložio američki predsednik.

Na Bliskom istoku, Tramp je uspeo da nametne svoj revidirani mirovni plan, čime je zaustavljen rat u Pojasu Gaze.

Bez obzira na mirovne inicijative, Tramp nije dobio silno očekivanu Nobelovu nagradu za mir, što ga, naravno, nije sprečilo da dobije "rezervnu", i to Fifinu.

Da Nobela neće lako zaboraviti, dokazao je nedavno, kada mu je dobitnica ustupila nagradu, koju je i ranije posvetila njemu. Dodatno, u pismu norveškom premijeru Jonasu Garu Storeu poručio je da više ne oseća obavezu da razmišlja isključivo o miru, pošto je, kako tvrdi, Norveška odlučila da mu ne dodeli Nobelovu nagradu. 

Pin point operacije umesto "beskrajnih ratova"

Na vojnom planu, američki lider koji važi za "predsednika koji nije započeo nijedan rat" naredio je napade u nekoliko zemalja, ali je, ipak, barem za sada napustio koncept dugotrajnih intervencija.

Umesto slanja trupa u "beskrajne ratove", Vašington se fokusirao na visokoprecizne, tzv pin point operacije, sa jasno definisanim ciljevima.

Tokom 12 dana međusobnog raketiranja između Irana i Izraela, Tramp je u junu naredio seriju vazdušnih udara na Islamsku republiku, poručujući da neće dozvoliti Teheranu da dovrši razvoj nuklearnog oružja.

Ta vojna intervencija, iako ograničena na vazdušne napade bez ulaska kopnenih trupa, dodatno je destabilizovala iransku vlast i pružila snažan vetar u leđa novom talasu masovnih protesta širom Irana.

Trampova administracija je građanske nemire otvoreno podržala, preteći novom vojnom intervencijom, dok se nosač aviona "Abraham Linkoln" približava zoni iz koje može da gađa mete u Iranu.

Na Trampovom nišanu našli su se i mete u Siriji, Iraku, jemenski Huti, jedinice ISIS-a u Nigeriji, i na kraju, Venecuela, kada je u munjevitoj intervenciji američkih specijalaca uhapšen predsednik Nikolas Maduro, u Karakasu. 

Posle napada na Venecuelu, dugu listu vojnih intervencija SAD u Latinskoj Americi, Tramp je dopunio otvorenim pretnjama nizu zemalja u američkom "bliskom inostranstvu" – Kubi, Meksiku, Kolumbiji.

Svoj drugi mandat, Tramp je počeo je potezima u duhu Monroove doktrine (Panamski kanal, Grenland...), a prvih godinu dana od stupanja na dužnost završio je njenim otvorenim deklarisanjem kao načela američke politike, ali rebrendiranom u – "Donroovu" doktrinu.

Carina kao "najlepša reč u rečniku"

Radikalnim zaokretom od slobodne trgovine ka agresivnom protekcionizmu, uvođenjem sveobuhvatnih carina i saveznicima i protivnicima, Tramp je ekonomsku politiku pretvorio u glavno oružje.

Podizanje visokog zida carinskih barijera, ocenjeno je kao kraj ere neoliberalne globalizacije i Vašingtonskog konsenzusa, koji je u međunarodnoj ekonomiji dominirao od kraja Drugog svetskog rata.

"Carina je najlepša reč u rečniku", rekao je Tramp više puta, držeći se pregovaračke taktike šokantnih najava carina i od 100 odsto, koje su izazvale dramatične reakcije u javnosti.

Svojevrsni maksimalistički blef koristio je više puta kao polugu za iznuđivanje ustupaka, da bi na kraju pristao na znatno niže, ali i dalje istorijski visoke carinske stope, prikazujući sebe kao velikog pregovarača koji je izvukao maksimum iz trgovinskog rata koji je sâm započeo.

Polarizacija bez presedana – migracije, "duboka država" i kulturni rat

Ubrzo po stupanju na dužnost, počeo je najavljeni obračun sa federalnom birokratijom, kroz partnerstvo sa milijarderom Ilonom Maskom u okviru Odeljenje za efikasnost vlade i uprave (DOGE).

Istovremeno, Tramp je doneo preokret u "kulturnom ratu" sprovođenjem konzervativne agende.

Oštrom politikom prema migracijama i pokretanjem masovnih deportacija, pitanje bezbednosti granica postalo je centralno, praćeno militarizacijom policije sa posledicama koje nisu ograničene na pitanje ilegalnim migracija.

Odmah po stupanju na dužnost, proglašeno je vanredno stanje na granici sa Meksikom, radi korišćenja vojnih resursa za deportacije.

Polarizacija društva je pojačana i manifestuje se kao sukob dva potpuno nepomirljiva pogleda na američku budućnost.

Tehno-nacionalizam – trka za digitalnu superiornost

Za razliku od prvog mandata, Tramp je sada tehnologiju postavio u centar svoje politike, težeći ka apsolutnoj američkoj dominaciji u oblasti veštačke inteligencije i kriptovaluta.

Kroz stratešku podršku domaćim tehno-gigantima i deregulaciju, nastoji da osigura da Amerika, a ne Kina, zadrži prevlast u digitalnoj revoluciji.

Trka za retkim sirovinama, neophodnim za prozvodnju najsavemenijih uređaja, postala je ključni deo koncepta nacionalne bezbednosti. 

Kult ličnosti u digitalnom formatu

Tramp je u protekloj godini, koristeći direktne digitalne kanale, zanemario tradicionalnu ulogu medija.

Većina ključnih odluka, od mirovnih pregovora do ekonomskih odluka, prvo je saopštena na društvenim mrežama, ostavljajući mejnstrim medije u ulozi posmatrača, što je Trampu omogućilo da postane istaknutiji od same institucije koju predstavlja.

Administracija je, kako izgleda, u 2025. godini počela da funkcioniše više kao korporacija pod brendom "Tramp" nego kao tradicionalni državni aparat.