Japanci kao Jenkiji Dalekog istoka – kako je predsednik SAD Teodor Ruzvelt ohrabrio Tokio da se upusti u osvajanje Azije

U doba ogoljenog imperijalizma u drugoj polovini XIX veka političkoj eliti u Japanu je bilo jasno da, kako bi zemlja izbegla kolonizaciju i cepanje teritorija, mora da sprovede ubrzanu političku, ekonomsku, tehnološku i vojnu modernizaciju, te praktično napravi veliki iskorak iz feudalnog uređenja u kojem je dominirao stalež samuraja u savremenu nacionalnu državu, parlamentarnu monarhiju sa punim trezorom i dobro naoružanom armijom zasnovanom na regrutaciji celokupnog muškog stanovništva.

Paralelno s tim, da bi bio prihvaćen kao ravnopravni član međunarodne zajednice, Japan je morao i radi na tome da kroz kulturu, umetnost i propagandu uveri države Zapada da je civilizovano društvo nalik onima u Evropi ili Severnoj Americi.

Ironično, jedan od načina da se stekne priznanje Zapada kao civilizovana i napredna nacija bila je i demonstracija vojne sile kroz rat i osvajanje, odnosno, prikaz tehnološke, ekonomske i organizacione sposobnosti koji su potrebni za projektovanje vojne moći.

U nastojanju da imitira imperijalizam evropskih sila i SAD, Japan je usmerio pogled na Koreju i Kinu, koje su kasnile u modernizaciji i jačanju države.

No, prema tim prostorima ambicije je gajila i ogromna carska Rusija, pa je u Tokiju rasla svest da je sukob sa njom neizbežan.

Pogled ka SAD

Japanci su se nadali da bi, ako bi naneli poraz ruskoj mornarici i na kopnu izborili stanje koje bi se moglo smatrati izjednačenim, onda mogli da uz posredstvo neke treće sile uspostave mir i prigrabe Koreju, koju su zbog njenog geografskog položaja videli kao bodež uperen u srce svoje zemlje, odnosno kao teritoriju koja ne samo što je prirodna odskočna daska za japansku ekspanziju na azijsko kopno, već i most koji bi Rusi mogli da iskoriste za buduću agresiju na Japan.

Taj eventualni posrednik nije mogla da bude Velika Britanija jer su sa njom imali sporazum o vojnoj saradnji, kao ni Francuska i Nemačka, koje su imale slične savezničke odnose sa Rusijom.

Izbor je tako pao na SAD, novu silu koja je potiskujući Španiju upravo širila teritorije u Karipskom moru, ali i Tihom okeanu.

No, u Tokiju su shvatali da ih Zapadnjaci generalno vide kao nižu rasu, a Amerikanci svrstavaju u red inferiornih naroda, isto kao i Indijance i crne robove iz Afrike koje su eksploatisali na svojim plantažama. 

Zato su se opredelili za strategiju civilizacijskog otklona od zaostale Azije i priklanjanja Zapadu, strategiju u čijem sklopu bi se Amerikancima nametnuli kao napredna, vesternizovana država, zastupnik zapadnih vrednosti i civilizacije u Aziji - kao Jenkiji Dalekog istoka.

Zajednički interes s Vašingtonom

Japanski premijer Hirobumi Ito obreo se krajem 1901. godine u Beloj kući, gde je svom domaćinu, novom predsedniku Teodoru Ruzveltu objasnio kakvu pretnju Rusija, koja je upravo gradila Transsibirsku železnicu, predstavlja njegovoj zemlji i njenim interesima.

Dok su Japanci tu divovsku gvozdenu zmiju koja se protezala preko šuma i planinskih prevoja u surovim klimatskim uslovima u dužini od preko 9.000 kilometara pre svega videli kao polugu moći preko koje će Rusi na Daleki istok slati trupe i naoružanje koji će im omogućiti da ovladaju Mandžurijom i Korejom, Ruzvelt je u njoj prepoznao sredstvo putem kojeg će Moskva crpiti bogatstva Kine: drvnu građu, ugalj, kukurz, pšenicu i drugo.

To se kosilo sa ambicijama koje je imala njegova zemlja - SAD su upravo par godina ranije, 1899. ovladale Filipinima, koje su nameravale da iskorsite za upliv u Kinu.

Štaviše, Vašington je bio proklamovao tzv. "politiku otvorenih vrata", viđenje da evropske sile poput Velike Britanije i Rusije ne bi smele da komadaju kinesku teritoriju i imaju monopol na njene resurse, već da bi ta prostrana i mnogoljudna zemlja trebalo da ostane otvorena za slobodno poslovanje sa svima (čitaj – SAD).

Dalje, Ruzvelt je, kao i japanska vlada, u koncesiji koju je Rusija upravo bila izdejstvovala od Kine nad lukom Lušun (Port Artur), video opasnost da bi slovenska carevina mogla da, kroz baziranje svoje Pacifičke flote u njoj, čvrsto zagospodari morima istočne Azije i ostvari političku i ekonomsku dominaciju nad Kinom i Korejom.

Muževni predsednik

Teodor Ruzvelt je odrastao u bogatoj porodici u centru Njujorka, učio evropsku istoriju i u mladosti u više navrata putovao na Stari kontinent.

Bio je mačo tip, koji je uživao u lovu na medvede, voleo i praktikovao boks i rvanje, te ratovao na Kubi protiv Španije.

Imao je poglede na svet koji bi se danas smatrali grubim i rasističkim, ali koji su u njegovo doba bili vrlo rašireni i uobičajeni.

Uostalom, on je na Harvardu i Univerzitetu Kolumbija, kao najnoviju nauku, učio političke i istorijske teorije koje su zagovarale tezu da su Anglo-Saksonci najsuperiornija rasa na svetu, koja potiče od evropskih Tevtonaca i, još dalje u prošlost, od Arijevaca, te stoga poseduje pravo da sebi potčini "nepolitične", "inferiorne" rase nesposobne da organizuju funkcionalna društva i države.

Jedna od tih rasa su bili i Kinezi, protiv kojih je dve decenije ranije u SAD donet zakon kojim je zabranjeno njihovo dalje useljavanje u SAD. Istoričari kažu da je Ruzvelt, koji je na čelu američke države bio sve do 1909. godine, imao vrlo nisko mišljenje o njima i podsmevao im se zbog odeće i repova koje su u to vreme masovno nosili.

Ruzvelt je bio uveren da je Kina na ivici kolapsa poput "trulog ambara".

S druge strane, savremenici svedoče da je bio impresioniran držanjem japanskih vojnika tokom međunarodne intervencije usmerene na gušenje Bokserskog ustanka u Kini 1900. godine.

U tom trenutku tek se bilo navršilo pet godina od Sino-japanskog rata u kojem je relativno mala ostrvska država Japan ubedljivo savladala ogromnu Kinu, otevši joj Tajvan, ali i druge teritorije, poput luke Port Artur i vazalnog protektorata Koreje. I ta pobeda doprinosila je poštovanju za Japan u srcu američkog lidera, koji je obožavao oružje i idealizovao ratnike i ratovanje.

Japanofilska politika Ruzveltove vlade

Međutim, prvenstveno zbog pritiska Rusije, Japan je morao da vrati teritorije osvojene na azijskom kontinentu u Sino-japanskom ratu 1895. godine, još jedan faktor koji je Tokio podstakao da započne planiranje vojnog sukoba protiv Moskve.

Japanski vrh na čelu sa premijerom Itom jasno je uvideo da se njihovi interesi u Kini i Koreji poklapaju s američkim i da im je Ruzvelt naklonjen. Tu povoljnu okolnost je nameravao da dobro iskoristi.

U propagandnom naporu koji je usledio središnju ulogu je imao baron Kentaro Kaneko, stručnjak za američku politiku i društvo, Japanac koji je zahvaljujući stipendiji svoje vlade studirao pravo na postidiplomskoj školi Harvarda i već poznavao Ruzvelta.

On je po otpočinjanju rata sa Rusijom u februaru 1904. dobio zadatak da agituje kod američkog predsednika lično, ali i pridobije američku javnost za japanske interese kroz medije.

Kaneko se preko Tihog okeana uputio u San Francisko, gde je po iskrcavanju s broda domaćim novinarima izjavio da su "SAD posejale prvo seme zapadne civilizacije" u Japanu i "da se iz tog semena razvila nacija koja sada čini ono što su velike sile dugo oklevale da učine - suprotstavlja se ruskoj imperiji".

Naravno, ta izjava je bila činjenično netačna, jer je bila smišljeno ulagivanje s ciljem da se pridobije podrška američke javnosti - "prvo seme zapadne civilizacije" u Japanu su posejali Portugalci polovinom XVI veka.

Kasnije, tvrde istoričari, on je u Čikagu i Njujorku čak izjavio da se Japan protiv Rusa bori za anglo-saksonske vrednosti.

Onda nije čudo da je, Ruzvelt, koji je javno isticao navodnu neutralnost svoje zemlje, privatno, u susretu s Kanekom, tom diplomati preneo svoje simpatije za Japan i želju da on odnese pobedu u ratu sa Rusijom, te mu čak rekao da su Japanci "rasno bliži" Amerikancima od Rusa!

Ruzvelt se sa gostom složio i da Japan ima ulogu velikog "civilizatora Azije".

Jer, mada je tokom američkog građanskog rata šezdesetih godina XIX veka Rusija na pola godine poslala po šest brodova u Njujork i San Francisko i tako sprečila moguće angažovanje britanske mornarice na strani Konfederacije, te dala značajan doprinos očuvanju Sjedinjenih Američkih Država, ta velika usluga, čini se, četiri decenije kasnije je bila već dobrano zaboravljena.

Ruzvelt je, već nakon prvih napada japanskih brodova na rusku mornaricu u Koreji u februaru 1904. prokomentarisao da ga je vest o japanskoj pobedi "jako obradovala jer Japanci igraju našu igru".

Ta radost, kao i njegovo priznanje da kada je saznao za veliku pobedu japanske vojske kod Mukdena od uzbuđenja nije bio u stanju da obavlja svoje dužnosti, postaju razumljiviji kada se političko-ekonomskom interesu SAD u istočnoj Aziji pridoda i Ruzveltov lični animozitet prema Rusima.

"Nema ljudskog bića, bilo crnog, žutog ili belog koje može biti tako prevrtljivo, neiskreno i arogantno, ukratko - nedostojno poverenja u svakom pogledu - koliko Rusi", zabeležio je on.

Japanci kao Jenkiji Dalekog istoka

Kaneko, koji je uspeo da se zbliži sa Ruzveltom, američkom predsedniku je poklonio knjigu japanskog hrišćanina Inaza Njitobea "Bušido - Duša Japana", prvi put objavljenu 1899. na engleskom jeziku.

U njoj, taj izuzetno obrazovani agronom, edukator i diplomata kojeg su pokrstili američki kvekeri uzeo je na sebe da zapadnoj publici objasni vrednosti i vrline ratničkog staleža samuraja poput časti, hrabrosti, lojalnosti i samožrtvovanja, ali i rasprši njene predrasude o praksi samoubistva paranjem trbuha, koja se mnogima van Japana činila primitivnom i varvarskom.

On se pritom služio paralelama sa evropskim viteštvom i filozofijom, a u svoje izlaganje o japanskom društvu i istoriji je uneo tumačenje da je inače hvale vrednoj samurajskoj kulturi, koja je na kraju XIX veka još uvek bila duboko usađena u mentalitet celog japanskog naroda, nedostajao koncept ljubavi kakav se može naći u hrišćanstvu.

Ruzvelt, koji je smatrao da su "sve gospodarske rase sveta bile ratničke"i verovao u superiornost sopstvene kulture, bio je očaran tim odlično napisanim i po protestantizam pohvalnim štivom o ratničkom kodeksu samuraja, te je poručio čak trideset i pet primeraka i razdelio ih članovima svoje porodice i vlade.

Japanci su tako uspeli da američkog predsednika i njegovu neposrednu okolinu ubede da su oni "Jenkiji Dalekog Istoka" - jedini narod istočne Azije koji razume i ceni hrišćansku, odnosno, američku kulturu i spada u kategoriju "civilizovanih naroda".

Da je Teodor Ruzvelt zaista postao japanofil svedoče pisma u kojima on, između ostalog, navodi da su Japanci, za razliku od Kineza, "divan, civilizovan narod, koji ima pravo da bude apsolutno jednak sa drugim narodima civilizovanog sveta."

Poznato je da je u Beloj kući organizovao meč između trenera rvača i džudo majstora na koji je kao publiku pozvao vojne oficire. Zahvaljujući njegovom angažovanju Japanci su u SAD uspeli da prikupe nekoliko miliona tadašnjih dolara za svoj ratni napor kroz prodaju svojih državnih obveznica na Vol Stritu.

Tako zadobijenu naklonost Japanci su dalje koristili da pokušaju da uvere političku elitu u Vašingtonu da treba da im dopusti da u regionu istočne Azije sprovode sopstvenu verziju Monroove doktrine, odnosno, vrše teritorijalnu i ekonomsku ekspanziju bez ometanja i mešanja od strane sila sa drugih meridijana.

Sam Ruzvelt, koji je verovao je da njegova zemlja ima pravo da deluje kao policajac na Karibima, u centralnoj i Južnoj Americi, zvanično je pridododao principu predsednika Džejmsa Monroa iz 1821. godine da evropske sile ne treba da se mešaju u politiku zapadne hemisfere sopstveni diktat da SAD imaju dužnost i odgovornost da čuvaju red, živote i imovinu u zemljama koje se u njoj nalaze.

Štaviše, u Ruzveltovom shvatanju hijerahije naroda i viziji istočne Azije, Japan je, kao civilizovana nacija, imao pravo da usmerava politički život i razvoj Kine, a kao zemlja koja prihvata hrišćanstvo i američki stil života, trebalo je da pomogne SAD u sprovođenju politike otvorenih vrata u Kini i uopšte u amerikanizaciji Azije.

Koreja ostavljena na cedilu

Ruzveltov afinitet prema Japancima kao ratničkom narodu koji se divi Americi i Amerikancima odrazio se i na njegovu politiku prema Koreji, koja se usled trijumfa Tokija u Rusko-japanskom ratu 1905. našla potpuno nebranjena i pod okupacijom.

Naime, 1882. korejska carevina je potpisala sporazum o trajnom prijateljstvu i miru sa SAD, u kojem je Vašington obećao dobre usluge toj dalekoistočnoj zemlji ako njena nezavisnost ikada bude ugrožena.

Ta klauzula je korejskom vladaru Gođongu, u uslovima kada je Kina pod dinastijom Ćing bila nemoćna da pruži zaštitu, bila poslednja nada ili uzdanica da se japanske trupe mogu privoleti na povlačenje.

No, na njegovu žalost, predsednik Ruzvelt bio je mišljenja da je Koreja potpuno nemoćna zemlja, politički i vojno nebitan subjekt, koji zbog toga što ne može da se odupre Rusima treba da se nađe pod japanskom vlašću.

Naime, još 1900. godine u vreme kada je bio potpredsednik, Tedi, kako su ga od milošte zvali sunarodnici, je bio napisao da bi voleo da "Japan uzme Koreju", jer bi on, zahvaljujući svojoj vojnoj snazi, mogao da se odupre Rusiji, odnosno, posluži kao protivteža širenju ruskog uticaja u Aziji.

Kada je 1905, uz Ruzveltovo posredovanje, sklopljen mir između Japana i Rusije u gradiću Portsmut u državi Nju Hempšir, cela Koreja, kao i kinesko poluostrvo Liaodong i južna polovina ruskog ostrva Sahalin su ostali pod japanskom upravom.

Pet godina kasnije Koreja, koja je do tada formalno bila protektorat, je i zvanično pripojena japanskom carstvu - u njegovom sklopu, podvrgnuta brutalnoj politici asimilacije i eksploatacije, ostala je sve do kraja Drugog svetskog rata 1945. godine.

Epilog

Baron Kaneko, piše američki istoričar Džejms Bredli, kasnije se prisećao da je predsednik Ruzvelt odobrio ambicije Japana u vezi sa vladavinom nad azijskim narodima.

Naveo je da mu je Ruzvelt oči u oči rekao da Zemlja izlazećeg sunca treba da bude lider azijskih nacija "jer je dokazala da može da usvoji Zapadnu civilizaciju a da ne naruši sopstvenu zaostavštinu", kao i da "buduća politika Japana treba da bude nalik politici Sjedinjenih Američkih Država prema njihovim susedima na američkom kontinentu".

Ruzvelt je, po Kaneku, dodao i da će "japanska Monro doktrina sprečiti uplitanje Evropljana", te da će ostrvska carevina "biti priznata kao vođa azijatskih nacija".

Malo je istaći da ako je to tačno, a sudeći po drugim njegovim izjavama i postupcima, čini se da jeste, kako se u svetlu kasnijeg sudara dve države u Drugom svetskom ratu to Tedijevo zeleno svetlo japanskom imperijalizmu ispostavilo kratkovido, kontraproduktivno i ironično po same SAD i, sa obzirom na širinu i težinu počinjenih zločina, razorno i pogubno po zemlje poput Kine i Koreje.

U njegovom samom i uopšte u rasističkom i imperijalističkom načinu razmišljanja s prelaska iz XIX u XX vek moguće je prepoznati ne samo besramne predrasude i pristrasnost, već i puno patološkog i izvitoperenog: ekstremni narcizam, sumanute ideje grandioznosti i megalomaniju.

Ono što je, međutim, zastrašujuće iz današnje perspektive je to da se sada iste takve kolektivne iluzije, neskrivena osvajačka žeđ, gola sila i nipodaštavajući stav prema drugima sve više vraćaju u međunarodne odnose.