Madurov ples i Trampov bes – da li američki plan za Venecuelu izmiče kontroli

Trampova avantura promene režima u Venecueli u opasnosti je da se pretvori u strateški, politički i pravni promašaj.

Šef Bele kuće u ponedeljak uveče okupio je najviše zvaničnike nacionalne bezbednosti i pomoćnike na sastanku u Ovalnom kabinetu, ne bi li pokušali da definišu sledeće korake u obračunu koji mu, sasvim izvesno, izmiče kontroli, kako unutar naftom bogate Venecuele, tako i u Vašingtonu.

Pre tog razgovora, Nikolas Maduro prkosno je, u Trampovom stilu, igrao pred gomilom pristalica na skupu u Karakasu, demantujući prethodne glasine da je popustio pred pozivima SAD da napusti zemlju.

“Ne želimo mir robova, niti želimo mir kolonija”, poručio je Maduro.

Tanki, domaći politički temelji Trampove kampanje postaju sve krhkiji, jer Bela kuća ne uspeva da smiri rastuću kontroverzu oko naknadnog američkog vazdušnog udara u kojem su, kako mediji navode, poginuli članovi posade broda za navodnu trgovinu drogom u Karipskom moru.

Trampovi demokratski kritičari na Kapitol Hilu upozoravaju na potencijalni ratni zločin, a nekoliko moćnih republikanaca je potreseno i signalizira retku spremnost da rigorozno istraži celu akciju.

Da li je Pit Hegset politički teret za Trampa

Američki sukob sa Venecuelom sada počinje da zaokuplja Vašington nakon više od četiri meseca eskalacije političkog, ekonomskog i vojnog pritiska, oličenog prisustvom najvećeg nosača aviona "Džeralda R. Forda" i flote američkih brodova u vodama kod Venecuele.

Sve je veća pažnja prema ulozi ministra odbrane Pita Hegseta u napadima na brodove. Bivši voditelj Foks njuza bio je kontroverzan izbor za vođu Pentagona, a njegov nedostatak iskustva, grubo ponašanje i odbacivanje nekih etičkih i pravnih mera prete da ga učine političkim teretom za predsednika, dok demokrate zahtevaju njegovu ostavku.

Ali šire gledano, Madurov prkos stavlja Trampa, Hegseta, načelnika Združenog generalštaba Dena Kejna, državnog sekretara Marka Rubija i druge visoke zvaničnike koji su se sigurno našli na sastanku u Ovalnom kabinetu pred sve dublju stratešku dilemu.

Donald Tramp je u četvrtak zapretio da će napadi na mete narko-kartela na kopnu u Venecueli početi "vrlo brzo". U subotu je pak izjavio da vazdušni prostor Veneceuele treba smatrati zatvorenim. Ali, Maduro nije nigde otišao.

Američki predsednik sada mora da razmotri da li njegovo zveckanje oružjem počinje da gubi kredibilitet bez demonstracije vojne sile koja bi ga uvukla u prekomorski sukob.

Maduro prkosi američkim pritiscima

Vašington se nada da će njegovo vojno gomilanje toliko potresti Madura da će prihvatiti egzil u inostranstvo ili da će ga generali iz užeg kruga - svrgnuti. Tramp je u nedelju potvrdio da je nedavno razgovarao sa Madurom telefonom.

Venecuelanski opozicioni političar Dejvid Smolanski rekao je da su SAD ranije dale Maduru "opcije" da napusti zemlju.

Ali, neuspeh režima da se do sada slomi, testiraće Trampovu spremnost da ispuni svoju pretnju da će stvari uraditi na "teži način", dok Maduro karakteristično odugovlači pregovore i krizu kako bi oslabio volju svojih protivnika.

Madurova tvrdoglavost takođe postavlja pitanje da li bi bilo koji nivo američkog pritiska, osim vojne akcije, počeo da narušava njegov režim.

Jedna od mogućnosti je da je američka administracija potcenila izdržljivost Madurove baze moći, a s druge strane, Maduro se nada da će Tramp izgubiti strpljenje, početi da traži krivce u svom užem krugu i tako pronaći svoj izlaz.

Trampova igra moći

Ako se Tramp odluči za vojnu akciju, ideja o potpunoj invaziji na Venecuelu i dalje deluje nezamislivo. Dakle, da li ima opcije koje bi toliko ugrozile Madurovu bezbednost da bi mogle da promene političku jednačinu u Karakasu? Ili bi napadi na navodna mesta za trgovinu drogom ili vojne baze ohrabrili Madura, ujedinili javno mnjenje oko njega i naveli ga da poveruje da može da izdrži?

Izbori sa kojima se suočava Tramp su posebno teški, jer bi mirno svrgavanje Madura, koje bi donelo slobodu milionima Venecuelanaca nakon dve decenije diktatorske vladavine i obnovljenu demokratiju, bio trijumf spoljne politike.

Takođe bi poslalo poruku o moći i nameri SAD drugim američkim neprijateljima u regionu, uključujući Kubu, ali i pokazalo Kini i Rusiji, koje pokušavaju da stvore regionalni uticaj, da Tramp vlada svojim geopolitičkim dvorištem.

Uspešna strategija za Venecuelu mogla bi da zbuni kritičare spoljne politike američke administracije baš kao što je Tramp učinio bombardovanjem iranskih nuklearnih elektrana ranije ove godine, rizik koji je bio uspešniji i izazvao je manje opasnih posledica nego što su se mnogi stručnjaci plašili.

Ali, ako Maduro preživi gomilanje američkih trupa i intenzivan pritisak, uputiće Trampu težak udarac. Predsednikov autoritet bi oslabio, autokrate u Pekingu i Moskvi, koje on voli da impresionira, bi to primetile. Predsednici koji povlače borbene grupe nosača aviona iz Evrope i stacioniraju ih kod Latinske Amerike usred ratoborne retorike imaju tendenciju da sami sebi stvore takve testove kredibiliteta.

Hoće li se akcija u Venecueli Trampu obiti o glavu

Još ne znamo šta je Tramp spreman da rizikuje kako bi postigao svoje ciljeve u Venecueli, u nadi da će oformiti vladu prijateljsku prema SAD koja bi mogla da prihvati masovni povratak migranata nakon njegovih represija i koja bi možda bila spremna da učestvuje u unosnim poslovima sa naftom i mineralima, osnovom njegove spoljne politike.

Ogromna američka vatrena moć na Karibima mogla bi da nanese katastrofalnu štetu venecuelanskoj infrastrukturi ili onome što administracija opisuje kao operacije sa drogom – čak i ako većina fentanila, koji SAD koriste kao opravdanje za svoju taktiku, uđe u SAD preko Meksika. Krstareće rakete ili vazdušni napadi sa nosača aviona ili aviona stacioniranih u regionu mogli bi da razbiju Madurove snage.

Ali bilo kakvi gubici SAD ili nenamerne civilne žrtve mogli bi da se obiju o glavu Trampu i izazovu političku katastrofu u vreme kada ankete pokazuju da se ogroman broj Amerikanaca protivi vojnoj akciji u Venecueli.

I istorija pokazuje da čak i u ekstremnim okolnostima, diktatorski režimi građeni decenijama često budu trajniji nego što spoljni posmatrači veruju. Venecuelanska vlada se često poredi sa višeslojnom kriminalnom operacijom – gde ključni članovi imaju ogromne finansijske uloge u očuvanju sopstvene moći.

I dok se mnogi spoljni posmatrači nadaju da će Trampov pritisak dovesti do uspostavljanja zakonske, demokratske vlasti u Karakasu, neki analitičari se plaše da bi raspad ove vlade mogao izazvati haos, krvoproliće i produženu političku neizvesnost.

Dakle, nijedna od opcija koje je Trampov uži krug razmatrao ne dolazi bez gubitaka i svaka ima svoju cenu.