Tri decenije posle napada sarinom u tokijskom metrou, šta je bilo sa sektom Aum Šinrikjo

Pre trideset leta okončana je višegodišnja serija okrutnih zločina u režiji japanskog religioznog kulta Aum Šinrikjo, u kojoj je ukupno poginulo 29, a ranjeno oko 6.300 osoba.

Zlodela te eklektičke hinduističko-budističke sekte sa primesama hrišćanske eshatologije i posebnim zanimanjem za Nostradamusova proročanstva svojom izopačenošću, malicioznošću, drskošću, pa i razmerama, iz korena su uzdrmali Japan, nametnuvši se kao antiteza svemu čemu su društvo i država deklarativno težili: svetskom miru, društvenoj harmoniji i prosperitetu.

Aum Šinrikjo ne samo što je u očajničkom pokušaju da parališe državne organe i spreči delovanje policije koja je krenula u njegovo razbijanje pobio 13 i povredio više od šest hiljada ljudi 20. marta 1995., već je nepunu godinu dana ranije korišćenjem istog sredstva izvršio smrtonosni napad na sudije i sudske činovnike u gradu Macumotu kako bi podrio proces koji se vodio protiv njega.

Lepeza monstruoznih zločina sekte obuhvata i brutalnu likvidaciju cele porodice advokata Cucumija Sakamota u Jokohami, koji se usudio da zastupa žrtve njenih prevara, kao i prebijanje i trovanje nervnim gasom neposlušnih članova, a u poslednjim danima postojanja, i drski pokušaj ubistva guvernera Tokija i šefa Japanske policijske agencije, pandana našeg Ministarstva unutrašnjih poslova.

Neverovatno terorističko delovanje tog kulta početkom devedesetih činilo se neizbrisivom mrljom na obrazu države koja je u prethodne četiri decenije prokrčila trnoviti put ekonomske i tehnološke slave i širom sveta postala sinonim za kvalitet i inovacije, za sam napredak.

Bila je to država u kojoj se radilo izuzetno naporno, ali i uživalo u zabavi i novim tehnološkim plodovima. Onda je iznikao Aum, kao ružna glava otrovnice koju je iznedrila besomučna trka za uspehom i bogaćenjem i bacio senku na ispravnost percepcije o vrlini čitavog naroda kao dobronamernog, ozbiljnog i pristojnog.

Štaviše, nezamislivo rasipanje sarina u vozovima na tri linije tokijske podzemne železnice, kao šokantni udarac koji je usledio samo par meseci nakon katastrofalnog zemljotresa u Kobeu koji je u trenu progutao živote više od šest hiljada ljudi, prouzrokovao je atmosferu kolektivnog straha i zaziranja od neizvesne budućnosti.

Iskrivljena vizija boljitka

U viziji vođe Šoko Asahare, koji je proučavao bibilijsku Knjigu Otkrovenja ali i razne antisemitske spise, svetu u kojem živimo ne samo što predstoji smak u formi Armagedona, već ga on i zavređuje jer je pun prljavštine materijalizma - njime iz senke upravljaju zlonamerni masoni i Jevreji.

Uprkos sinkretičkim izletima u zapadnjačku religioznu misao, osnovu njegovog učenja činili su koncepti indijske kulture, poput karme, reinkarnacije ili prosvetljenja. On je zato tvrdio da ubrzanje kraja takvog sveta, uključujući tu i masovnu eliminaciju živih bića, koja bi značila njihovo ponovno rođenje (reinkarnaciju) u novom, čistom, boljem svetu, zapravo, predstavljalo čin milosrđa.

Odnosno, kako je vremenom raslo trvenje između njegove grupe i okoline i produbljivala se njegova lična netrpeljivost prema društvu koje ga nije prihvatalo, Asahara je razvio i sve vatrenije zagovarao koncept jedne vrste altruističkog ubistva, odnosno, ubistva kao prečice ka spasenju, gde bi usmrtiti živa bića praktično značilo učiniti im uslugu.

Milenijumske pokrete, kako se stručno nazivaju revolucionarne religijske grupe koje priželjkuju kraj svega postojećeg i uvođenje ili izgradnju potpuno novog poretka, odlikuje shvatanje da je svet u kojem živimo suštinski iskvaren - grešan, izopačen ili prljav, i očekivanje da će on biti zbrisan kako bi se otvorio put ka fundamentalno boljem (moralnijem, pravednijem) svetu sutrašnjice.

Smak sveta, otud, za njih je neophodan preduslov za moralno i duhovno usavršavanje i napredak, odnosno, spasenje i/ili prosvetljenje. Opšti pogrom za njih, dakle, praktično predstavlja pročišćenje - eliminaciju svega što je nedolično i neadekvatno. Tako se dolazi do izvitoperenog i perverznog zaključka da počiniti masakar ili genocid znači spasiti čovečanstvo, a razoriti svet znači unaprediti ga.

Oružjem za masovno uništenje do Armagedona

Mnogi religiozni pokreti te vrste su relativno pasivni, u smislu da iščekuju dolazak mesije ili nastoje da u neobičnim događajima u prirodi i ljudskoj zajednici "pročitaju" nagoveštaje ili znake korenitog prevrata koji dolazi i pripreme se za njega (što može značiti i kolektivno žrtvovanje, odnosno, masovna saumobistva). Aum Šinrikjo, međutim, specifičan je po tome što je aktivno uzeo na sebe destruktivni zadatak da sam izazove Armagedon i tako ubrza proces obnove sveta.

Konkretno, on je to činio tako što je radio na nabavci i proizvodnji oružja za masovno uništenje. I to ne samo sarina, kojim je izvršen zločin u tokijskoj podzemnoj železnici, već i drugih bojnih otrova, kao što su fozgen i VX, ali i biološkog oružja - zaraznih bacila botulinuma i antraksa koji luče otrove koji deluju na nervni sistem ljudi.

Japanskom građanstvu krv u žilama je zaledilo otkriće da je nakon ataka sarinom na stanice metroa koje svakodnevno koriste radnici vladinih ministarstava, sudova i policije, članstvo sekte pokušalo da rasprši cijanid u gasnom stanju i na najprometnijoj gradskoj železničkoj stanici Šinđuku, gde, da je ta zaverenička akcija uspela, život moglo da izgubi nekoliko desetina hiljada ljudi.

Štavište, sekta je pokušavala da dođe u posed nuklearnog oružja. Javnost je duboko uznemirilo jezivo saznanje da je jedan od vođa oružanog programa Auma u svom dnevniku postavio pitanje "Koliko košta jedna nuklearna bojeva glava?" i da rukovodstvo sekte nije prosto maštalo o nuklearnoj bombi, već i preduzelo konkretne mere u cilju njene nabavke.

Naime, njeni pripadnici su se razmileli Rusijom početkom devedesetih u nastojanju da, u vreme društvenog haosa i ogromnog siromašenja nakon raspada Sovjetskog saveza, podmite ili ideološki pridobiju tamošnje oficire kako bi se dokopali željenog oružja. Pokušavali su i da dobave uranijum i proučavali tehnološke procese za njegovo obogaćivanje. Neki od njih su se tamo obučavali i za rukovanje vatrenim oružjem.

Od Tokija, preko Vladivostoka i Moskve do Beograda

I uopšte, organizacija je koristila novac prikupljen i zarađen u domovini da proširi svoje prisustvo u najvećoj slovenskoj zemlji i u njoj otkupi sve što bi joj na bilo koji način bilo od koristi. Asaharini puleni ne samo što su u Rusiji jeftino snimali promotivni video materijal, već su bili i zakupili talase radio Moskve i preko njenih predajnika u Vladivostoku emitovali program za japansku publiku - propagandni napor koji ih je koštao 700.000 američkih dolara godišnje.

No, u potrazi za moćnim oružjem koje bi omogućilo ostvarenje Armagedona iz guruovih fantazija o uništenju i potonjem obnavljanju sveta, sledbenici njegovog kulta nisu stali na postojećim formama, već su pažnju usmerili i na do tada nerealizovane ideje - Teslini napisi o razornom oružju koje bi moglo da prouzrokuje strašne zemljotrese privukli su ih u Beograd, u njegov muzej, u kojem su pokušali da nađu materijal koji bi ih uputio kako da konstruišu takvu napravu.

Pokušali su i da sami izrade lasersko oružje - u tu svrhu su upali u laboratorije poznate elektronske kompanije "NEC". Kultisti su, zapravo, kako bi nabavili uređaje, alate, materijale i supstance potrebne za razvoj hemijskog oružja i lasera, redovno provaljivali i u prostorije drugih čuvenih japanskih preduzeća iz oblasti elektronike i hemijske i naftne industrije. Dešavalo se i da budu uhvaćeni, ali vlasti nisu uspele da ostvare uvid u ono šta se tim pljačkama želelo postići.

Mržnja iskompleksirane narcisoidne ličnosti

U Aumu, kao jednu od važnih vežbi na putu ka duhovnom savršenstvu, praktikovali su tzv. "kloniranje gurua", u kojem su sledbenici pokušavali da do krajnosti usvoje i oponašaju razmišljanje i stepen prosvetljenosti svog vođe. Satima su sedeli, stotinama i hiljadama puta slušajući njegove iste reči kroz slušalice, istovremeno zureći u njegovo lice na ekranima.

Nosili su specijalne šlemove koji su, navodno, trebali da im prenesu moždane talase prosvetljenog gurua. Fantazirali su kako se utapaju u njega, postaju jedno sa njim i o tom stanju sa oduševljenjem govorili kao konačnom spasenju ili stanju potpune zaštićenosti i ušuškanosti, nalik plodu u materici. Da bi indukovali mistične vizije koristili su drogu poput LSD-a, meskalina i amfetamina, koje su sami proizvodili.

Kao vrhovni komandant koji je usmeravao rad na nabavci oružja za masovno uništenje i osoba koja je izdavala naređenja za "milosrdna" ubistva, odnosno, masakar u podzemnoj železnici koji je trebalo da posluži kao uvertira za treći svetski rat i Armagedon, Asahara je, kažu psihijatri, nesumnjivo uživao u osećaju moći - on je sam sebi dodelio položaj vrhovnog sudije života i smrti, a potvrdu za ispravnost tog blago rečeno drskog čina nalazio je u bespogovornoj odanosti svojih sledbenika koji su pristajali da za njegovu ljubav počine i najteže zločine.

Serijske i masovne ubice, tvrde stručnjaci, kada oduzimaju tuđe živote ne osećaju samo nadmoć, već kroz zločin doživljavaju uzbuđenje koje čini da se ponovo osete živim u odnosu na letargiju, utučenost i emotivnu prazninu kojima su inače ophrvani. Oni među njima koji su u mladosti bili verbalno ili fizički zlostavljani sanjaju narcisoidni san o uništenju sebi mrskog sveta, koji oni, kao posebno mudra, izabrana ili u nekom drugom smislu povlašćena i vredna jedinka, preživljavaju i tako postaju besmrtni.

Za vođu kulta smak sveta tako je smrt svih osim sopstvenog ja i sebi potčinjenih, koji su, psihološki gledano, produžetak ili kopija sebe (bukvalno, "klonovi"). Uništenje sveta za uništitelja znači besmrtnost, jer je on suštinski jedini bitan subjekt koji ostaje živ i taj koji obnavlja svet po sopstvenoj volji i nazorima. Ili, zašto ne reći - po svom obličju, jer on u svojoj (grandioznoj, megalomanskoj) mašti jeste Bog.

Psiholozi osnove te Asaharine čežnje za uništenjem sveta vide u njegovoj krhkoj psihi i traumama - u njegovima neuspesima, frustracijama i kompenzatornim narcisoidnim fantazijama. Asahara, čije je pravo ime Ćizuo Macumoto, od detinjstva je bio gotovo potpuno slep, zbog čega nije mogao da pohađa redovnu školu, već je morao da ide u školu za decu sa specijalnim potrebama.

Po sopstvenim rečima, nije uspeo da ostvari san o upisu na jedan od dva najelitnija fakulteta (medicinski ili pravni) Tokijskog univerziteta, tada ne samo najprestižnijeg japanskog, već i najboljeg azijskog univerziteta. Kasnije, kao vođa Aum Šinrikja, učestvovao je na izborima za parlament, ali ni na njima nije uspeo da ostvari svoje velike ambicije - štaviše, on i njegova grupa bili su ismevani zbog neobičnog pristupa kampanji, u kojem su svi volonteri nosili maske sa njegovim likom.

Ipak, do tada, verovatno najveći neuspeh i poniženje za njega su predstavljali hapšenje i kraće zatvaranje zbog prodaje lažnih lekova. Naime, mladi Macumoto kao i mnogi drugi slepi i slabovidi u Japanu, najpre je počeo da radi kao maser i akupunkturista, da bi onda otvorio apoteku koja se specijalizuje za tradicionalnu kinesku medicinu, kada se i ogrešio o zakon.

Moždana magla

Asaharini nesrećni kompleksi i megalomanske maštarije o uništenju sveta u kojem on igra ulogu Boga koji sudi čovečanstvu, pretočeni u konkretno zločinačko delovanje, iz temelja su potresli japansko društvo.

Nakon iznenadnog udara na nevine putnike tokijske podzemne železnice do konačnog razbijanja grupe početkom maja 1995. japansko društvo je bilo u stanju dubokog, parališućeg šoka. Kada je prvo zaprepašćenje malo splaslo i lavine osuda delimično utihnule, te razne javne ličnosti i intelektualci povratili prisebnost, počelo je široko, svestrano samopreispitivanje u kojem su prednjačili sociolozi i stručnjaci za bezbednost.

Jer, Aum Šinrikjo nije bila mala teroristička grupa od par desetina ljudi kakvu su umele da izrode ekstremne levičarske organizacije šezdesetih i sedamdesetih godina, već razgranata organizacija koja je imala do deset hiljada članova u samoj zemlji i još nekoliko stotina (možda i hiljada) pristalica u inostranstvu, najviše u Rusiji.

Razvile su se debate o tome šta je te ljude navelo na slepu vernost očigledno paranoidnom vođi koji je iskušenicima nametao grub režim življenja i delovanja u kojem se zahtevala apsolutna podređenost a sumnja i neposlušnost plaćali životom, na to da (pod izgovorom obuke) pristanu na psiho-fizičko iznurivanje i ispiranje mozga. I, konačno, šta ih je podstaklo da postanu okoreli zločinci i prihvate gnusne zadatke kao što su prebijanja i trovanja na smrt.

Kao o uzrocima, govorilo se o slabo prikrivenoj atmosferi nasilja u društvu, o vršnjačkom maltretiranju i prestrogom režimu discipline i učenja u redovnim i dopunskim školama, te iscrpljujućem hroničnom prekovremenom radu u firmama, koji su doveli do pojave fenomena samoizolacije dece i mladih, koji odbijaju da pohađaju školu i traže zaposlenje jer se osećaju nesigurni i nesposobni za život koji propisuje društvo. Oni su, tvrdilo se, tražili zaštitu, nekoga na koga će se ugledati, kolektiv koji bi ih prihvatio i pružio im alternativni životni put.

Raspravljalo se i o otuđenju usled urbanizacije i raspada tradicionalne porodice, o besmislu koji osećaju mladi, koji, za razliku od starijih, koji su bili žedni materijalnih uspeha zbog osećaja uskraćenosti usled nemaštine tokom i nakon rata, nisu lišeni materijalnih pogodnosti ali se muče da pronađu sebe i smisao u materijalizmu i užlebljenom karijernom putu, koji lomi zdravlje i želju za životom beskonačnim, prenapornim i monotonim radom.

Za puno komentatora, ali i običnih građana, iznenađenje je naročito bilo to što je među pripadnicima kulta i počiniocima zločina bilo nekoliko visoko stručno obrazovanih ljudi - lekara i hemičara, za koje se verovalo da, kao ljudi od nauke, ne bi trebalo da budu podložni "praznoverju" i psihološkoj manipulaciji.

Oni su, međutim, kasnije posvedočili da su Asaharinoj sekti pristupili upravo stoga što su smatrali da im bavljenje naukom ne može pružiti odgovore na pitanju o životu posle smrti ili im zadovoljiti žeđ za duhovnim napredovanjem. Neki od njih čak su se nadali da mogu steći natprirodne moći, poput levitacije ili telekineze, za koje su u hinduističkoj i budističkoj ezoteričnoj tradiciji veruje da su svojstveni prosvetljenim adeptima.

Sveže sećanje uprkos prohujalim decenijama

I sada trideset godina nakon razbijanja grupe i hapšenja njenih članova, te sedam leta nakon pogubljenja rukovodstva na čelu sa Asaharom, Policijska agencija i dalje preko medija i svog zvaničnog sajta nastavlja da opominje javnost na opasnost od Aum Šinrikja.

Po ljudima u plavom, ta zločinačka organizacija ogdgovorna za linčovanja i terorizam, nastavlja da živi kroz dve religijske grupe: "Alef" i "Krug svetlosti", od kojih prva, koja broji više od hiljadu članova, neskriveno nastavlja s odanošću liku i delu poremećenog gurua, dok druga znatno manja, navodno, prikriveno nastavlja da gaji veru u njegovu bezgrešnost.

Obe, kažu, nastoje da privuku interesovanje korišćenjem ličnih veza, pisanog materijala i društvenih mreža, te održavanjem časova joge i predavanja o budizmu, pri čemu kriju svoj identitet sve dok ne steknu poverenje učesnika, kada im se konačno predstavljaju i pozivaju ih u članstvo, objašnjavajući im da su svi zločini za koje su terećeni slabovidi guru i njegova ratoborna grupa zlonamerna nameštaljka vlasti.

Sučeljavanje sa, na momente se čini, nadrealim zločinima Aum Šinrikja bilo je razorno, traumatsko iskustvo, čije se posledice osećaju i danas - u nepoverenju građana prema religioznim grupama uopšte, u stidu koji oni među njima koji veruju osećaju u vezi svojih pogleda na svet, ali i stalnoj pripravnosti i budnosti organa reda i stanovništva kada je u pitanju javna bezbednosti. Takođe, i dalje se vrše brojna istraživanja i pišu knjige o fenomenima "ispiranja mozga" i "kontrole uma".

Slučaj Aum Šinrikja razotkrio je mračnu podzemnu struju agresije i razularenosti u društvu koja je tekla ispod uglađene površine učtivosti i miroljubivosti, plamen mržnje za preovlađujuće vrednosti koji je godinama tinjao, tiho se hraneći nezadovoljstvom, da bi se onda naglo razbuktao. On je ogolio probleme mentalnog zdravlja i kulture povodljivosti, bespogovornog sleđenja i nezameranja liderima, ali i pitanja smisla i odsustva konstruktivnih ideja vodilja među mladima.