Suzana Šreter o akademskom svetu: Sloboda od države nije sloboda od kontrole

Suzana Šreter je studirala antropologiju, sociologiju, kulturološke i političke nauke u Majnzu, gde je do 1997. radila na Institutu za etnologiju i afričke studije. Nakon toga prelazi na Geteov univerzitet u Frankfurtu na Majni, gde je do penzionisanja vodila Frankfurtski istraživački centar za globalni islam/FFGI. Predavala je na američkom Jejl univerzitetu.

Kao profesorka-emerita je ostala na Univezitetu u Frankfurtu. Tu poslednje dve godine sa timom postavlja "na noge" Centar za islamske studije, koji će delovati kao istraživački "hub", centar za transfere znanja u nemačkoj i evropskoj univerzitetskoj mreži. Istraživanja su grupisana oko generalne teme, etnologije kolonijalnog i postkolonijalnog poretka.

Autorka je brojnih knjiga. Pored već spomenute o novom kulturnom ratu, tu su, da spomenemo samo neke, "Bog je bliži od karotisa. Religiozni muslimani u Nemačkoj" (2016); "Norme i konflikti u pluralističkim društvima" (2017); "Politički islam, stres-test za Nemačku" (2019); "Alahovi karavani" (2021); "Globalno propao? Zapad između hvalisanja i samomržnje" (2022).

Šta Suzane Šreter govori, kakve stavove zastupa, čime je izazvala akademski mejnstrim da, u srpskoj frazi bi se reklo, đonom krene na nju? Recimo, kaže da muškarci-migranti iz muslimanskih zemalja moraju da se prilagođavaju kulturnim pravilima ovdašnjih društava, a ne obrnuto.

Kaže da je posle masakra koji je izveo Hamas 7. oktobra 2023 i izraelske reakcije na njega, došlo do "uznemiravajućeg savezništva" na nemačkim, uopšte evropskim i američkim univerzitetima, do procesa "koji je ujedinio desne, leve i muslimanske antisemite".

U intervjuu za bečki (uglavnom) konzervativni list Di prese (Die Presse), ona tretman kolega označava nemačkom reči "rufmord", ili ubijanje ugleda. To bi bila demontaža nečije ličnosti, sa ciljem da se obezvredi njegov ili njen profesionalni status. I zaista, ako se pretraže reakcije na njene knjige i predavanja, videće se da se većina kolega ne bavi rezultatima njenih istraživanja, nego se žale da ona "ne zna da radi".

U intervjuu za bečki list, autorka smatra da "kanselovanje" ostaje velika tema među akademicima. Isto tako, da su odnosi unutar tog miljea sve brutalniji, do toga da menjaju suštinu i smisao naučnog rada. Jedna od njenih teza je da se stvara novi kolektivizam, i to na univerzitetima, koji su od nastanka pre dobrih osam vekova uvek bili centri individualizma.

Po Šreterovoj, ne samo u ovom nego i u prethodnim nastupima u javnosti, na zapadnim univerzitetima se sve manje uči i predaje, a sve više vodi politika i to, još jedan paradoks, upravo u odsustvu mešanja sa strane državnih i partijskih politika. Akademski intelektualni pogoni se danas ne cenzurišu ni iz države, ni iz, bilo nekada, crkve, već iz svoje vlastite sredine.

Sumirano, univerziteti su postali političke mašine par excellence. Na nacionalnom planu se samo razlikuju motivacioni faktori, što dobro pokazuje slučaj Srbije.

Za gledaoce i čitaoce RTS-a objavljujemo prevod intervjua (14.11.) koji je Šreterova dala za bečki Die Presse. Razgovor je vodio novinar Karl Gaulhofer:
(odavde na dole je prevod iz Die Presse)

Šreter: "Na univerzitetima vlada prisilno pokoravanje"

P: U Nemačkoj ste vrlo poznati, tamo važite za "kontroverznu" etnologinju. Kako ste došli do tako visoke javne prepoznatljivosti?

O: Već kao profesorka za jugoistočne azijske studije sam se intenzivno bavila islamizmom. Odatle se u Frankfurtu 2008 razvio istraživački projekat za čitav tim. To me je dovelo u konflikt sa kolegama, koji žele da se o islamu govori samo pozitivnim terminima, u smislu podrške odabranih ličnosti, relativizacije, čak do prećutkivanja ekstremističkih strujanja.

Bavila sam se svim varijantama islama – liberalnim, feminističkim i fundamentalističkim. Iz mojih studija je 2014. nastao poseban istraživački centar, sa namerom da se saznanja do kojih dođemo isporuče društvu. Naš cilj nisu samo predavanja, već konferencije i javni nastupi. Tako je i počelo. Protiv nekih od tih nastupa su organizovane demonstracije, skupa sa zahtevima da me se izbaci sa fakulteta.

P: Da li vas je to lično pogodilo?

O: Naravno da me je pogodilo, šta mislite. Posebno zato jer kritičari nijednog momenta nisu pokušali da razgovaraju sa mnom. Sve moje ponude za susrete i razgovore su odbijene.

A to su nekad bile kolege koje poznajem godinama, kućni prijatelji koji su dolazili na rođendane i porodična slavlja. Sad su odjednom počeli da potpisuju javne peticije da me se izbaci s posla. To je tako podlo. Pri tome se išlo ciljano na mene kao osobu, bez šanse da se branim.

Pretpostavljam da jednostavno nisu imali dovoljno argumenata protiv mog rada, pa su došli s leđa. Bilo je i onih, to sam posle saznala, koji su itekako bili na mojoj strani, ali se nisu usuđivali da to javno kažu.

Stepen zastrašivanja koji vlada na univerzitetima je neverovatan. Pri tome se sve događa interno. Podsticaj dolazi od jedne male grupe profesora, aktivista i studentskih predstavnika, koji uzimaju slobodu da govore za sve.

I to čine sa neverovatnom agresijom, koja ide do kampanje za uništavanje profesionalnog ugleda nepodobnih.

Ali dobila sam i dosta podrške, iz politike, od liberalnih muslimana, od migrantskih organizacija. To mi je pomoglo.

Osim toga, vreme leči sve rane.

P: Koji ideološki fundament stoji iza kritičara vaših istraživanja?

O: Postkolonijalna teorija, sasvim jasno. Ona deli svet u zločince i žrtve. Zločinac je beli Zapad, koji se u totalu vidi kao rasistički. Na strani žrtava stoje globalni Jug, migranti i muslimani. "Zločinci" ne smeju da kažu ništa kritično o "ranjivim grupama".

Ali ta teorija, ona stvara posao! Sa novim akademskim kolima koje u dvopregu vuku dva konja, Rasizam i Dekolonijalizacija, odjednom su se u etnologiji otvorila mnoga istraživačka polja.

Od toga može dobro da se živi. Može da se ide u medije, u obrazovanje, može da se postane izvestilac za antidiskriminizaciju. Postkolonijalne studije su izrodile ogromno tržište rada, koje onda u povratnom delovanju hrani čitavu tu tematiku. Bez takve sinergije se trend ne bi održao.

P: Ali etnologija jeste kompromitovana nauka, verovatno ste svesni toga. Etnologija ima mračnu prošlost, još iz vremena kolonijalnih sila...

O: Da, i te mračne prošlosti bi hteli da se oslobode u procesu ritualnog čišćenja. Postkolonijalne studije bi htele da nas definitivno svrstaju na stranu dobra, ako treba kroz zastrašivanje i ućutkivanje. Proglasile su se saveznikom potlačenih i sad s te pozicije religioznom žestinom optužuju vlastito društvo.

Tako je naša profesija od nauke postala politika. Prave se fundamentalne greške, gube se standardi naučnog rada.

U prvom planu više ne stoje empirija i transparentna metodika, već dobre namere, što je u suštini jedan aktivistički program. Bez prestanka se konstruišu ranjive grupe, dok su u stvarnosti svaki migrant, musliman ili trans-osoba sasvim različiti.

Pokušava se da se kompleksne i heterogene grupe veštački zguraju u homogene, i to na osnovu malog broja glasova koji se velikom bukom proglašavaju za reprezentativne, iako nisu opravdani empirijom.

Ko se iz "ranjive grupe" usudi da izrazi sumnju u svoj proizvoljno sklepan neravnopravni položaj, taj se odmah proglašava kolaboraterom, taj je "kućni rob".

Moje muslimanske kolege mi se žale da stalno moraju da ponavljaju kako su potlačeni i obespravljeni, inače dobijaju naziv mojih "kućnih muslimana".

P: Žalite se da čitava istraživačka polja nestaju, ili se prećutkuju. Koja na primer?

O: Istorija robovlasništva, recimo. Robovlasništvo se obrađuje u postkolonijalnim studijama isključivo kao transatlantska trgovina robljem, gde beli porobljavaju crne. U međuvremenu postoje jako dobri radovi o trgovini ljudskim robljem unutar Afrike.

Na primer u Kraljevini Benin, čiju palatu su nekad krasile Beninske bronze, predmeti čuveni u istoriji umetnosti i kolonijalizma.

Benin je porobljavao svoje susede i usput dobrano rušio i uništavao. Ali u postkolonijalnoj teoriji se to samo izblenda i prećuti. Kod prezentacije Bronzi u muzejima nikad se ne spomene da je Benin materijal nabavljao od prodaje robova Evropljanima.

I arapsko robovlasništvo je dobro dokumentovano. Ali o tome se ne diskutuje, to se ne spominje, zato što postoji želja da se sačuva čista doktrina. A ona glasi: Varvari su bili samo belci.

Prećutkuje se takođe i da su prvi koji su zabranili robovlasništvo bili Englezi. Tako se svesnim radom stvaraju prazni prostori u akademskim istraživačkim projektima. Za kritička migraciona i islamska istraživanja vi danas ne možete da osigurate finansije. Rezultati će se tek osećati, jer nestaje naučni podmladak.

Ko je mlad i ima nameru da se time bavi, već je u startu izgubio karijeru. Onda se radije ode na drugu stranu. Kad zapadna nauka više ne obrađuje važne teme, uništava samu sebe. To je tako glupo, jer je nauka jedan od naših najvažnijih resursa.

P: Ali Nemačka i Austrija dobijaju najbolje ocene u rangiranju naučnih sloboda...

O: Da, zato što se meri uplitanje države u univerzitetske politike. Ovde država ne zahvata u nauku, i to je ono što se pokazuje u rangiranjima. Ali takvim rangiranjem nije obuhvaćeno da li akademski svet cenzuriše sam sebe i kojim metodama.

Ne gleda se da li je neko interno kanselovan iz akademskog sistema, tako da mu se disertacija ne prihvata, ili istraživački ugovor ne odobrava, jer ne odgovaraju političkoj agendi akademskog mejnstrima.

P: U SAD Tramp masivno zahvata u slobodu nauke na univerzitetima. To vam ne smeta?

O: Naravno da mi smeta! Ali to što on radi je za sve vidljivo, dok se kanselovanje iz akademskog sistema odvija sakriveno od oka javnosti. Bilo je kanselovanja i u SAD, često potpuno absurdne stvari, koje su se ispostavile kao pravi pokloni za Trampa.

Osim toga, mnogi Amerikanci prihvataju Trampove intervencije, jer kažu: "Pa ni pre nije bilo bolje". Kada klatno previše ode na levu stranu u podrezivanju slobode, onda je normalno da krene u desno. Jedno nije bolje od drugog.

P: Woke-pokret je i kod nas u Evropi u povlačenju. Na naslovnici najnovijeg "Faltera", koji je nekad bio njegova perjanica, stoji "Woke is mom". Zar se tema nije samim tim odjavila?

O: Na univerzitetima sigurno ne! Oni i dalje idu s tim. Pritisak za pravilno gender-obraćanje, za lepezu zamenica i polova, taj pritisak je nepromenjen. Ako postoji kontrapokret woku, onda će univerziteti, na kojima je sve počelo i gde se razvijalo, biti poslednje institucije koje će se povući iz woka, ili pokazati bilo kakvu samokritiku.

Takođe i zato što je situacija mladih ljudi u nauci realno osetljiva – ako se o njihovim publikacijama ne govori na pozitivan način, ako im se ugovori sa fakultetima ne produžavaju, onda su oni gotovi. Oni su napolju, isterani. Zato je na univerzitetima taj unutrašnji pritisak da se ostane uz mejnstrim-ideologiju ekstremno veliki.

Za mnoge oblasti to ne igra nikakvu ulogu. Ali humanističke nauke plaćaju strahovitu cenu.

P: Vi smatrate da su slučajevi obespravljenosti za migrante u Nemačkoj "pojedinačni" i sumnjate u ispitivanja prema kojima se 73 odsto migranata sreće sa rasističkim tretmanom. Zar to nije logično, ako se pogledaju veliki uspesi AfD i FPÖ?

O: Znate li vi da AfD u sve većem broju biraju migranti? Među njima takođe i dosta muslimana, pre svega tvrdo konzervativne pristaše Erdogana.

Jedno krilo AfD-a se vrlo trudi oko tog dela elektorata. Na ekstremno desnoj strani nisu samo one snage koje misle da je islam došao iz pakla. I Nacionalsocijalisti su dobro sarađivali sa muslimanima.

AfD i muslimanski fundamentalisti danas u mnogo čemu dele pogled na svet. Neprijatelji su im zajednički: feminizam, homoseksulaci, lezbijke, i naravno liberalna misao.

P: Kakvi su vam planovi za dalje?

O: Upravo radim na tome da u Frankfurtu osnujem ekspertsku Akademiju za demokratiju i islam, koja bi se bavila temeljnim istraživanjima, organizovala nastupe i konferencije, posredovala u prenosu znanja društvu.

P: Vi dakle i dalje imate nameru da ostanete kontroverzni?

O: U međuvremenu je to atribut koga ne želim da se odreknem.