Kako agresivna ekonomska politika Vašingtona prema Kini škodi američkom narodu

Bol i neizvenost prouzrokovani ekonomskim ratom s Kinom, koji je pokrenula prva Trampova vlada, produbila Bajdenova administracija i zaoštrio drugi Trampov kabinet polako se pretaču u očaj u Sjedinjenim Državama.

Tamo je počela žetva soje, koja će, očekuje se, dati odlične rezultate. Problem je, međutim, to što Peking, najveći kupac te žitarice u SAD, zbog trvenja sa Trampovom vladom, izazvanog pretnjama u vezi uvođenja astronomskih carina na kinesku robu, nije položio ni jednu jedinu narudžbinu za te prinose.

NR Kina je u 2018. kupila čitavu trećinu soje proizvedene u SAD, a u 2023. jednu četvrtinu (što je tada predstavljalo polovinu američkog izvoza soje).

Taj pad bio je odgovor Pekinga na razne vrste ekonomskih sankcija koje mu je Vašington uvodio: carine, ograničenja izvoza američkih patenata i komponenti i na kineskih investicija u SAD.

Sada se, međutim, i rezultat iz 2023. čini kao daleki san.

Nezamenljiva Kina

U 2024. godini SAD su od izvoza soje u Kinu prihodovale blizu 13 milijardi dolara - više od 50 posto izvezene soje otišao je u ruke kineskih kupaca.

I dok se sada Kinezi za uvoz soje ponovo okreću BRIKS partneru Brazilu, Amerikanci nemaju kuda, jer Kina poseduje adute koje nijedna druga država sveta nema - veliku potražnju i veliku količinu američkih dolara koje može da iskoristi za njen otkup, odnosno, sposobnost da na duži rok konstantno kupuje američke poljoprivredne proizvode.

Američki farmeri i udruženja koja ih okupljaju, naravno, usmerili su pogled na druge delove sveta - na afrički kontinent, na zemlje poput Indije, Bangladeša i Filipina, koje su mnogoljudne i sklone konzumiranju većih količina soje. Afričke države, međutim, prosto su suviše siromašne da bi se upustile u značajniji uvoz američke soje, dok zemlje poput Bangladeša i Filipina, pa i Indije nemaju dovoljne rezerve u stranoj valuti da bi istu trošile na tu žitaricu - one svoje dolare čuvaju za uvoz energenata, mašina i, ako je potrebno, esencijalnih prehrambenih artikala poput pirinča.

Ilustracije radi Kina je u 2024. godini kupila 22 miliona tona američke soje, a Indija samo 3,7 miliona. Povrh toga, Trampov režim je svojim pritiscima i uvođenjem tarifa od čak 50 posto na više od polovine indijske robe koja se izvozi u SAD uspeo i da Nju Delhi udalji od sebe i gurne ga dublje u zagrljaj članica BRIKS-a, Rusije i Kine.

Otud, po obimu i trajanju porudžbi niko ne može da američkim poljoprivrednicima nadoknadi gubitak nastao povlačenjem Kine. Oni, na kraju krajeva, nemaju ni dovoljno vremena da traže više drugih kupaca, jer soja u njihovim ambarima ne može dugo da potraje.

Alarm na srednjem zapadu

Zato je krajem prošlog meseca Američki savet za izvoz soje u Vašingtonu organizovao konferenciju, čijem radu je prisustvovao i kineski ambasador u SAD Sje Feng. Na njoj, kako izveštavaju istočnoazijski mediji, američki izvoznici su bukvalno preklinjali kinesku stranu da nastavi uvoz njihovog proizvoda. Oni su i od svoje vlade tražili brzu promenu kursa, jer je, kako kaže šef tog saveta Džim Sater, "vraćanje na situaciju gde američka industrija, poljoprivrednici i izvoznici soje mogu da izvoze, a kineski kupci da kupuju od SAD ono što svi žele".

Predsednik Američkog udruženja proizvođača soje, koji su uglavnom iz država srednjeg zapada poput Indijane, Kentakija ili Ajove, Kejleb Reglend upozorio je da "cene soje padaju, da su troškovi proizvodnje visoki, a da su američki farmeri izgubili najveće izvozno tržište".

On je istakao da je zbog rata carinama između Vašingtona i Pekinga, brazilska soja za oko 20 posto jeftinija od američke i da zbog otsustva kineskih porudžbina predstoje veliki finansijski gubici. U intervjuu Si-En-Enu on je rekao: "Očajnički nam je potrebna brza korekcija u odnosima sa Kinom, našom najvećom izvoznom mušterijom".

Kina, naime, sprovodi carine od 23 odsto na uvoz američke soje, a sada, kada je u toku nepredvidiva igra mačke i miša oko novih Trampovih carina, američka soja je za kineske uvoznike praktično, metaforički rečeno, radioaktivna.

Nepopravljiva šteta?

Kina je u 2024. godini čak 71 posto svojih potreba za sojom namirila iz Brazila, kupivši preko 74 miliona tona te kulture, koja se uglavnom koristi za ishranu stoke, ali i za za pravljenje tofua i sojinog mleka.

Nesumnjivo, taj udeo južnoameričke države će sada dodatno porasti - njena prednost u odnosu na SAD je ne samo to što nije opterećena visokim carinama, već i to što se deo plaćanja vrši u kineskoj valuti. Takođe, kineski uvoznici sa brazilskim snabdevačima imaju dugoročne ugovore, što dalje otežava poziciju američkih proizvođača u njihovom nastojanju da povrate izgubljeni tržišni kolač.

Oni čak strahuju da će kineski uvoznici ubuduće možda dolaziti na pregovore u SAD i kupovati manje kontigente američke soje pre da bi ubedili brazilske isporučioce da umanje ili ne povećaju cenu, nego da bi se zaista vratili američkim snabdevačima i pomogli ih.

Ovo, naravno, prvenstveno zbog toga što su politički odnosi SAD i Kine loši i što se kineske kompanije više ne mogu pouzdati u nameru ili spremnost SAD da posluju zasnovano na čisto ekonomskim principima.

Odnosno, postoji zabrinutost da su američki proizvođači soje, čak i da uskoro dođe do nekih poboljšanja u vezi ekonomskog i političkog trvenja dve zemlje, na mnogo godina izgubili primamljivo i za njih najvažnije kinesko tržište, što će ih koštati desetine milijardi dolara.

U SAD ima oko 500.000 uzgajivača soje, a oko polovine proizvodnje se izvozi.