Nemir u Seulu i Tokiju zbog pregovora sa Trampovom administracijom o uvoznim carinama

Azijski mediji pišu o činjenici da su američki i vijetnamski pregovarači postigli dogovor o ublažavanju novih carina koje vlada predsednika Donalda Trampa namerava da uvede protiv bukvalno celog sveta.

Vijetnam, kao država koja posle NR Kine ima najveći robni trgovinski suficit sa SAD (u iznosu od 123 milijarde dolara) bio je "počašćen" izuzetno visokim carinama od 46 odsto, ali će one biti redukovane na "samo" 20 odsto, što znači da će ekonomski subjekti u toj mnogoljudnoj državi jugoistočne Azije, iako se suočavaju sa značajnim gubicima, ipak moći da odahnu jer je prvobitna cifra bila takva da je trgovinu činila praktično nemogućom.

Postignuti sporazum je nejednak i nepravedan, nešto što bi se moglo uporediti sa praksom iz 19. veka kada su sile poput Ujedinjenog kraljevstva i Francuske bombardovanjem s teško naoružanih brodova prisiljavale države Azije da otvore svoje luke i potpišu sporazume kojima daju trgovinske povlastice napadačima na svoju sopstvenu štetu. Jer, javljaju mediji u Aziji, Vijetnam je pristao da u potpunosti liberalizuje svoje tržište za američke proizvode, odnosno, ukine sve carine i necarinske barijere, dok Vašington, kao što je već rečeno, zadržava carine od 20 odsto.

Vlada u Hanoju obećala je i veću kupovinu američkih putničkih aviona i delova, poljoprivrednih proizvoda i pooštravanje kontrole u vezi poštovanja prava na intelektualnu svojinu. Takođe, visoke carine od 40 odsto primenjivaće se na robu kineskog porekla koja u SAD dospe preko Vijetnama, čime se želi sprečiti pokušaj Kineza da zaobiđu visoke carine protiv sopstvene zemlje putem izvoza kroz treće države.

Oprez u Seulu

U Južnoj Koreji, gde su predsednički izbori održani početkom juna i gde je upravo konstituisana vlada, tek predstoje pregovori sa Trampovom administracijom. Republika Koreja se suočava sa pretnjom carina od 50 odsto na prerađevine od čelika i alumijuma i tarifama od 25 odsto na sve druge proizvode.

Budući da se nova vlada u Seulu sastoji od relativno progresivnih snaga, koje su, za razliku od konzervativaca koji po pravilu deluju kao čvrsti sledbenici spoljne politike Vašingtona, blaže u odnosu prema Severnoj Koreji i umerenije u svojim javnim nastupima i politici prema Kini i Rusiji, ekonomisti i novinari u Južnoj Koreji strahuju da bi upravo njihova zemlja mogla da posluži Trampovoj (izrazito antikineskoj) administraciji kao objekat na kojem će da demonstriraju moć i upute drugim državama poruku u vezi toga šta im se može desiti ako ne sarađuju dovoljno.

Otud, kažu, južnokorejska vlada pomno proučava slučajeve Vijetnama i Japana, kao primere dijametralno suprotnih ishoda - dok je Hanoj brzo i na vreme priveo kraju svoje pregovore sa SAD, Tokio ni posle više od dva meseca razgovora to nije uspeo, te će, čini se, dočekati 9. jul, kada treba da na snagu stupe Trampove carine, bez sporazuma.

Zabrinutost u Tokiju

Upravo je u Tokiju najveća zabrinutost, jer je tamošnja vlada u svom nastojanju da izdejstvuje potpunu poštedu za japnsku automobilsku industriju od novih carina u iznosu od 25 odsto, ili bar njihovo drastično umanjenje, naišla na snažan otpor američkog pregovaračkog tima, pošto najveći deo američkog deficita u trgovini sa Japanom upravo potiče od uvoza četvorotočkaša.

Naime, vladajuća Liberalno demokratska partija (LDP), koja čini okosnicu vlade u Tokiju, čini se, nije mogla da odustane od traženja krupne poštede za najveću granu domaće industrije i najvećeg izvoznika u SAD - automobilsku industriju, jer se plaši gubitka glasova na predstojećim izborima za Gornji dom parlamenta, zakazanim za 20. jul. Iz istog razloga nije ni mogla da Amerikancima pruži uveravanja da će otkupiti velike kontigente poljoprivrednih proizvoda poput pirinča.

To joj je, međutim, donelo snažne kritike iz Vašingtona - predsednik Donald Tramp, na primer, je u svom neobaveznom retoričkom stilu nazvao japanske pregovarače "tvrdoglavim" i "razmaženim" i pripretio još višim carinama od 30 ili čak 35 odsto (u odnosu na 25 posto na automobile i delove za njih i 24 odsto na druge proizvode, koliko one sada formalno iznose).

Južnokorejski komentatori ocenjuju, a japanski listovi prenose, da je osnovni razlog za uspeh pregovora Hanoja i Vašingtona verovatno to što je vijetnamska vlada Amerikancima obećala da će preduzeti sve potrebne mere da onemogući prepakovanje i preimenovanje kineske robe i njen izvoz u SAD pod vijetnamskom zastavom. To je za Vašington, koji je u istom periodu nastojao da u izdejstvuje ustupke kineske vlade (i usput ekonomski oslabi Kinu), bio segment pregovora od suštinskog značaja.

S druge strane, primećuju južnokorejski novinari, japanski pregovarači nisu uspeli da postignu dogovor sa Vašingtonom jer, mada su ponudili veću kupovinu američke nafte, gasa i oružja, nisu izašli u susret Amerikancima u delu koji je njima bio od najvećeg značaja, a to su automobili.

Suprotstavljeni stavovi

Ilustracije radi, Japan svake godine u SAD izveze oko 1,5 miliona automobila, dok uveze samo oko 15.000 američkih vozila. Godišnje, još oko 1,4 miliona japanskih vozila proizvedenih u Kanadi i Meksiku nađe tržište u SAD. Otud, predsednik Tramp i drugi visoki zvaničnici SAD već dugo smatraju da bi vlada u Tokiju morala da obezbedi uslove za veći uvoz američkih automobila, pre svega kroz ukidanje necarinskih ograničenja.

Međutim, gledano sa japanske tačke gledišta, s obzirom da kompanije poput "Tojote", "Honde" i "Nisana" u SAD proizvedu preko tri miliona automobila godišnje, duplo više nego što se uveze iz samog Japana, Tokio je već učinio dovoljno kada su u pitanju krupne investicije u industriju automobila u SAD i zapošljavanje tamošnjih radnika.

Dalje, u Japanu ne postoje carine na uvoz američkih automobila i mada postoje zahtevi vezani za bezbednost vozila, oni su isti kao i u još 60 drugih zemalja i strani proizvođači poput "Mercedes-Benca" ili "Folksvagena" su ih do sada ispunjavali, pa se ne može smatrati da Tokio necarinskim merama podiže zidove isključivo protiv uvoza američkih vozila. Prosto, popularnost američkih automobila u Japanu je mala u odnosu na domaće i četvorotočkaše nemačke proizvodnje i tu leži osnovni uzrok za skromne uvozne rezultate.

Japan, tako, ima svoje (legitimne) argumente - jedan od njih, kada je u pitanju poljoprivreda, je i da je gotovo polovina svog pirinča koji uvozi već američkog porekla, no, oni izgleda nisu bili ubedljivi za američku stranu.

U Zemlji izlazećeg sunca zato sa strepnjom ali i rezignacijom očekuju 9. jul, dan kada bi Trampove tarife zvanično trebale da stupe na snagu.

Za očekivati je da će japanska vlada imati više prostora za ustupke ako LDP osvoji dovoljno glasova na predstojećim parlamentarnim izborima. Ipak, ostaje da se vidi da li će ih ona zaista sprovesti i da li će se gnev Trampove administracije sručiti baš na Japan, ili na susednu Republiku Koreju, koju predsednik Tramp takođe smatra za subjekta koji decenijama ekonomski iskorišćava njegovu državu.