U potrazi za idejom: Politički Zapad, pokajnik bez kajanja

Ambivalentnost iz naslova, šta Zapad čini/radi i šta njega čini/karakteriše, postoji samo u srpskom jeziku. Nemački original se odnosi samo na ovo drugo – na ideje iz kojih i od kojih je sastavljen politički Zapad.

Namera autora eseja iz Cajta je da iz kratke repeticije bitnih istorijskih momenata dođe do definicije Zapada. Tomas Ashojer (Thomas Assheuer), filosof po obrazovanju, novinar po profesiji, krenuo je „u potragu za jednom velikom idejom“.

Sloboda, progres i demokratija su stajali kao veliko obećanje na njenom početku. Ali, kakav je idejni status Zapada danas? I da li bi prošao test dobrih namera? To su teme koje zanimaju autora.

Ali pre svega ga muči istorijska zagonetka, da li je Zapad osvojio globalni primat jer je razdvojio crkvu i državu, oslobodio se Boga i počeo da misli za dobrobit čitavog čovečanstva?

Čitaoci koji ne vole Zapad biće iritirani već takvim podrazumevanjem dobrih namera. Oni koji ga vole, zapitaće se u kakvu se to kontradikciju zapetljao Zapad ovog puta, usput i našu sudbinu poneo sa sobom?

Ashojer: „Posle hiljadugodišnjeg razvoja, normativni projekat Zapada je pobedio. Koncepti slobode, jednakosti, pravičnosti, samoodređenja i podele vlasti su svuda prihvaćeni. Svetski duh je došao do cilja.“ Ako je tako, pita se autor, zašto niko nije zadovoljan, Zapad takođe?

Sve će biti dobro, govorio je Kant – ali je mislio na čovečanstvo, ne na Zapad...

Najveća logička greška autora je predstava da opstanak globalne političke dominacije Zapada zavisi od njega samog. Da rešavanje krize u koju je zapao njegov „univerzalni normativni projekat“ zavisi od njega samog. Dovoljno je da se Zapad vrati svojim izvornim idejama, ali da ovog puta bude pošten i drži se vlastitih principa, pa da nekako sve opet bude dobro.

Da li iz takvog hibrisa govori nemačka idealistička filosofija, ili se javljaju nemački teretičari komunizma? Poređenje nije slučajno, jer su delili jednu dramatičnu epohu.

Drama je u svakom slučaju tu, u Ashojerovom eseju. Tako počinje i njegov tekst o izvornim idejama Zapada, dramatično. Alternativni naslov Ashojerovog članka je „Propast Zapada?“, u bukvalnom prevodu „Jesmo li mi na Zapadu došli do kraja?“.

Nema sumnje, nemački Cajt je dramatičan medij, što je nekad dobro, jer preko eseja od 10 i 20 novinarskih „kartica“ (A4 format) kreira doživljaj dubinski osvetljene teme. Često rezultati odgovaraju nameri, nekad su paravan za političku apologetiku.

U oba slučaja, i kad piše dobro i kad piše redundantno, Cajt (800.000 čitalaca štampanog i onlajn izdanja) razlikuje se od ostalih medija u Nemačkoj.

Te novine se ne pokoravaju diktatu kratkog i jasnog. Uzimaju prostor i vreme koji su im potrebni. Tu vredi pravilo što duže – to bolje; što sporije – to pametnije.

Čitaocima RTS-a se nudi sledeće kompromisno rešenje: Dugi uvod Ashojerovog eseja je prepričan, zaključak je preveden.

Uvod, prepričan

Pitanje kako je nešto počelo postavlja se tek onda kad završava, u momentu krize. Kako je Zapad počeo? Koja prošlost stoji iza sadašnjice Zapada?

Tačka 1, ili šta je Zapad? Dosta zapetljana stvar, „jer tu kompas ne pomaže“. Zapad nije geografija, već „prostor i ideja“. U svojim najboljim danima Zapad se širio, danas se skuplja. Koliko juče su Evropa i Sjedinjene Države činile njegov neuništivi centar, a sada je Donald Tramp „zabio klin u savezništvo“. Tramp je „dekadentna pojava zapadnog duha, praznina i mrak, paganističko slavljenje moći“. Ako se ostvari Trampov program, „to je kraj epohe, kraj transatlantskog Zapada“.

Tačka 2, ili kratka istorija Zapada. Zapad je stvoren 6. aprila 1917. godine kada su Sjedinjene Države odlučile da uđu u Prvi svetski rat na strani Engleske i Francuske. Alijansa je obnovljena 9. avgusta 1941. godine, sa ulaskom Amerike u evropski rat protiv nacističke Nemačke.

Idejna podloga je fiksirana u Atlantskoj povelji od 14. 8. 1941. između Vinstona Čerčila i Franklina D. Ruzvelta. U tom dokumentu je svim narodima obećano poštovanje ljudskih prava, pravo na nacionalni suverenitet, poštenu trgovinu i mir, uz obavezu razoružanja. Sve nacije imaju pravo „da žive u potpunoj bezbednosti unutar svojih granica (...), oslobođeni straha, pritiska i siromaštva“. Po samodefiniciji Zapada, cementiranoj u Atlantskoj povelji, Zapad nije imperija, već obećano poštovanja ljudskih prava, pravo na nacionalni suverenitet, poštenu trgovinu i mir, uz obavezu razoružanja. Sve nacije imaju pravo „da žive u potpunoj bezbednosti unutar svojih granica (...), oslobođeni straha, pritiska i siromaštva“. Po samodefiniciji Zapada, cementiranoj u Atlantskoj povelji, Zapad nije imperija, već obećanje i nada u bolju budućnost sveta. Zapad nije projekcija političke moći, već normativni projekat za čitavo čovečanstvo.

Slaba strana tačke 2: Ako je Zapad globalno normativan, ali nije opsednut moći, kako misli da osigura ostvarivanje svojih normi? Kog trenutka se prelazi na golu moć, ako uveravanja ne pomažu?

Tačka 3, ili duga istorija Zapada: Odakle, međutim, dolaze ideali izneti u Atlantskoj povelji? Oni su tog trenutka samo zapisani. Gde su im idejni koreni? U tu svrhu autor spominje više događaja iz istorije koji alternativno čine pravi, izvorni početak Zapada.

a) Zlatno doba grčkih polisa iz 5. veka pre Hrista, reformatori Solon, Klisten i Perikle. Problem – iz te demokratije su bili isključeni veliki delovi stanovništva. Izvore humanizma je zato bolje tražiti na drugom mestu.

b) Jedanaesti vek i pontifikat pape Grgura Sedmog. Grgur (1020–1085) je postavio granice svetovnoj vlasti. Paradigmatski primer je njegov tretman rimsko-nemačkog cara Hajnriha Četvrtog Salijskog (1050–1106). Sukob se završio porazom cara. Hajnrihov „put u Kanosu“ je fraza koja u svim evropskim jezicima označava vrhunac nečijeg javnog poniženja. Problem – Grgur je ograničavao zemaljsku vlast, ali ne da bi oslobodio ljude pritiska, već da bi uveo neograničenu crkvenu vlast.

c) Francuska revolucija 1789. U tom delu argumentacija meandrira između primera saradnje i sukoba svetovnih i religioznih vlasti. Ima li progresa na teritoriji koja se kasnije formira kao Zapad, a da taj progres nije definisan kroz pozivanje na hrišćanskog Boga? Teško. Engleska Magna karta iz 1215. godine, američka Deklaracija o nezavisnosti iz 1776. godine, sve one opiranje višim svetovnim vlastima izvode iz božjeg principa.

Tek francuska Deklaracija iz 1789. prolazi bez spominjanja Boga, no ne treba zaboraviti da ona stoji na početku krvavog razdoblja. Problem: Možda društveni moral, neophodan za pravedniju politiku, ne funkcioniše bez rekursa na boga?

d) Prva globalizacija u 16. i 17. veku. Taj deo iz članka je ovde vrlo skraćen. Priča se svodi na tanku liniju između osvajanja, potčinjavanja, progresa i akulturacije. U ogledalu „divljaka“ Zapad se prepoznavao kao „superiorna“ civilizacija, obrazlaže autor. Tim putem je Zapad došao na ideju od koje se ne odvaja ni danas – da je on u posedu jedne više istine. On je bolji od drugih. U brojnim postkolonijalnim studijama (univerziteta i akademika sa Zapada!), obrazlaže se mehanizam zapadnih susreta sa stranim kulturama kroz sled čuđenje – igra – potčinjavanje. Problem: Zapad je tada shvatio da obećanja koje daje ne mora da drži. Na primer, u američkoj Deklaraciji o nezavisnosti iz 1776. stoji ponosna rečenica „all men are created equal“. Pri tome se ropstvo u Americi nastavilo i posle službene abolicije 1865, a aparthejd se produžio do šezdesetih godina 20. veka.

Zaključak, preveden

„Na pitanje kakva je budućnost Zapada i vidovnjaci ostaju bez reči, jer u vazduhu lebdi mnogo ludila. Tri scenarija su moguća:

Prvi scenario: Pođimo od pretpostavke da Donald Tramp propadne na čitavoj liniji svoje politike. MAGA-pokret (Make America Great Again) se raspada, američka autokratska noćna mora prestaje. Zapad, koji se povukao sa ivice provalije na kojoj nije ni znao da stoji, dolazi k sebi i kritički sagledava transatlantizam. Sam sebi postavlja pitanja i pokušava da dođe do iskrenih odgovora. Na primer, zašto njegov „izuzetni i jedinstveni“ liberalizam izaziva toliko besa i otpora u svetu? Ili, koja prethodno data obećanja su njegove kapitalističke demokratije prekršile i stalno krše?

Kad mu introspektivno svane u glavi, Zapad počinje da deluje kao neko kome je jasno da on više ne diktira agendu svetske politike. „Prosvetljeni“ Zapad počinje da Putinovu objavu rata uzima tako kako je i data, brutalno iskreno, dok svejedno stoički koristi diplomatiju i diplomatska sredstva u ophođenju s Putinom. To je Zapad koji kad kaže „čovečanstvo“ više ne pokušava da vara. Zapad iz tog scenarija unapređuje reformu UN, brani međunarodno pravo i insistira da ljudska prava svuda moraju da važe.

Takav Zapad koristi učenje Marksa i Engelsa u propagiranju globalnog poreza na bogate. I kleptokrate sa globalnog juga će morati da plaćaju. Taj Zapad objašnjava stalno i neumorno svima koji to ne žele da slušaju, da kolektivna klimatska politika ne sužava slobodu, nego doprinosi opstanku klime. Sve nerealno? Jeste, ali nerealne su bile i ustavne revolucije u 18. veku.

Drugi scenario: U ovom, najrealističnijem scenariju, zvezda Zapada nastavlja da zalazi. Trampova agresivna identitetska politika i apokaliptično uništavanje Gaze zadaju zadnji udarac verodostojnosti Zapada. „Zapadne vrednosti“ se pred očima svih pretvaraju u farsu. Nacionalisti, koji profitiraju od svetskog ratnog stanja, svuda dolaze na vlast, tamo gde već nisu. Oni obećavaju napuštanje globalne „trke pacova“, i garantuju miran život iza barikada mržnje, svetskog besa i visokih carina.

Transatlantski savez se raspada, Evropa nastavlja svojim putem i postaje muzej Zapada.

Na geopolitičkoj karti, usred izolovanih, do zuba naoružanih velikih prostora, EU stoji kao ambiciozan patuljak pored Rusije, Kine, Indije i SAD. Vredi pravo jačeg. San „jednog sveta“ koji zajednički rešava svoje goruće probleme, biva odložen u prašnjavi arhiv evropskog humanizma. Transnacionalna prava a la Imanuel Kant? Daleko od toga. Ko poseduje pravo, a ko ne, to ponovo odlučuju knezovi i niko drugi. Tu i tamo javi se neki papa da protestuje. Moćnici ga jako vole, jer je svaka papina kritika šansa da javno pokažu kako se kaju.

Treći scenario: Vrlo je moguće da je taj drugi scenario samo kratka međuigra na putu ka temeljno drugačijoj epohi. Tu dolazi veliko vreme Kine. Ona je spremna da preuzme više odgovornosti za globalnu sudbinu čovečanstva. Kina je akter koji od svog „svetsko-istorijskog zadatka“ ne pravi tajnu. U kineskom snu, onako kako ga je opisao filosof Džao Tingjang u knjizi „Sve pod nebesima“, sunce civilizacije se vraća na svoju izvornu poziciju – na Istok, o kome Zapad dugo nije želeo da zna ništa.

U takvom svetu koji bi spas dugovao Kini, ekonomija ne bi bila sudbina; sigurnost i poredak se vraćaju u život građana; vlada mir. Demokratija i ljudska prava više nisu aktuelna, jer su ona relikt iz prošlosti, deo okončane epohe koja je poznata pod imenom Zapad.“