Da li će Amerikanci ostaviti Australiju na cedilu radi jačanja sopstvenih podmorničkih snaga

Mnogo hteli, mnogo započeli - tako bi se ukratko mogao opisati novi vojni savez Australije, Velike Britanije i SAD (AUKUS).

Istočnoazijski mediji, naime, pišu, oslanjajući se na izveštavanje američkog "Fajnenšel tajmsa", da je vlada predsednika Donalda Trampa odlučila da preispita sporazum na kojem se zasniva ta globalna antikineska alijansa, a koji podrazumeva isporuku američkih podmornica na nuklearni pogon "Kanberi".

Ovo stoga što savetnici za bezbednost u Trampovoj Beloj kući smatraju da je taj sporazum, koji je sklopila administracija prethodnog američkog lidera Džozefa Bajdena, nerazuman jer obavezuje SAD da prave nuklearne podmornice za inostranstvo, iako nemaju kapacitet da ih u dovoljnoj meri proizvedu za sebe.

Konkretno, japanski mediji prenose reči neimenovanog službenika američkog Ministarstva odbrane koji tvrdi da će njegova vlada preispitati inicijativu AUKUS tako da bude "u skladu sa zdravim razumom" i "kriterijumima" politike "prvo Amerika". 

Ako zaista dođe do promena u formi odlaganja ili promene sadržaja dogovora, jasno je, dakle, da će one biti suštinski posledica toga što SAD nemaju dovoljne kapacitete za izgradnju značajnijeg broja podmornica.

One, naime, godišnje grade prosečno samo 1,2 nuklearne podmornice klase "Virdžinija" koje treba da isporuče Australiji, mada još od 1998. naovamo imaju godišnji proizvodni cilj od dva plovila te vrste.

Činjenica da je zaključno sa fiskalnom 2024. godinom američka mornarica kupila ukupno 40, ali da je u upotrebu ušlo samo 23 podmornice te klase, što govori o tome koliko je veliko kašnjenje u njihovoj izgradnji i isporuci.

Slabosti nominalno najveće ekonomije sveta u oblasti brodogradnje (SAD proizvode manje od jednog procenta svih brodova koji se naprave na svetu i ne poseduju dovoljno kvalifikovane radne snage) su nešto o čemu se već nekoliko godina otvoreno govori u američkim i drugim medijima i nešto što vojnopolitički vrh u Vašingtonu pokušava da reši i kroz angažovanje proizvodnih i remontnih kapaciteta saveznika Republike Koreje i Japana, koji su najveći brodograditelji sveta posle NR Kine.

Od početka nerealan dogovor

Sporazum AUKUS potpisan je u septembru 2021. godine i prvobitno je predviđao da Australija najpre kupi britanske, a zatim po licenci proizvede sopstvene nuklearne podmornice naoružane američkim sistemima. Taj multinacionalni paket, procenjivan na preko 100 milijardi američkih dolara, trebalo je da uključi i velike infrastrukturne i edukativne troškove uspostavljanja proizvodnje u Australiji. 

Po tom prvobitnom planu, nakon prijema prve dve podmornice iz Velike Britanije, Australija je trebalo da ostale izgradi sama u brodogradilištu Ozborn u gradu Adelaidi. 

Uskoro, međutim, postalo je jasno da će SAD, koje su u početku u sporazumu figurirale kao isporučilac naoružanja za podmornice i posrednik koji Londonu daje dozvolu za njihovu prodaju Kanberi (pošto se britanske nuklearne podmornice oslanjaju na mnoštvo američkih patenata i tehnologija), preuzeti palicu od svog najbližeg evropskog saveznika i postati glavni subjekt koji će proizvesti nove ili za određenu sumu ustupiti korišćene aparate Australiji - najmanje tri, a najviše pet (dok će Velika Britanija isporučiti samo jedan).

Upravo taj deo dogovora, postignut u San Dijegu 2023, koji predviđa i početak isporuke američkih podmornica početkom iduće decenije, je sada predmet preispitivanja u Vašingtonu, gde Trampove birokrate treba da do avgusta formulišu novu strategiju odbrane koja će poslužiti kao osnova za određivanje vojnog budžeta za 2026. 

Saveznički interesi

Podmornice klase "Virdžinija" su duge 115 metara, istiskuju 7.800 tona vode i imaju 145 članova posade. Naoružane su krstarećim raketama "tomahavk" i torpedima, koji mogu biti opremljeni nuklearnom bojevom glavom. Mornarica SAD, po javno dostupnim podacima, u ovom trenutku ima 23 plovila te vrste u naoružanju. 

Zbog hroničnih kašnjenja prouzrokovanih niskom produktivnošću i nedostatkom radne snage, te podmornice, koje je projektovala korporacija "Dženeral elektriks", sada koštaju čak četiri i po milijarde američkih dolara po komadu.

U vreme potpisivanja sporazuma interes Vašingtona bio je ne samo u novcu koji je trebalo da stekne prodajom podmornica i transferom tehnologija, već i u tome da Kraljevska australijska mornarica, kao verni saveznik, nabavkom plovila koja imaju izuzetno širok radijus kretanja i raketno naoružanje dugog dometa, preuzme deo obaveza koje sada ima američka mornarica u kontroli Pacifičkog i Indijskog okeana i vojnom pariranju Kini.

Takođe, u svetlu povećane integracije oružanih snaga Sjedinjenih Država i njihovih saveznika u azijsko-pacifičkom regionu usmerene na efikasnije obuzdavanje rasta kineske vojne moći, uspostavljanje dodatnih proizvodnih kapaciteta u prijateljskoj Australiji bilo je viđeno kao važna nova karta u geopolitičkoj partiji pokera koja se igra u Istočnom i Južnom kineskom moru i dublje u Tihom okeanu.  

S druge strane, posedovanje moćnih podmornica na nuklearni pogon, koje zahvaljujući mini reaktoru koji ih pokreće imaju praktično neograničen izvor energije te stoga mogu da ostanu pod vodom onoliko dugo koliko to dozvole rezerve hrane i psihička izdržljivost posade, trebalo je da od Australije napravi regionalnu silu u pravom smislu te reči i očuva njenu političku i vojnu dominaciju nad ostrvskim državama južnog Pacifika.

Da li će Vašington izneveriti odanog saveznika

Sada, nakon izveštaja da vlada u Vašingtonu razmatra reviziju sporazuma na kojem se bazira vojna saradnja u okviru AUKUS-a, u gradu Adelaidi, brodograditelji i drugi poslovni ljudi izražavaju zabrinutost i nemir. 

Tamo je već počela izgradnja prostranog i skupog centra za obuku ljudstva i istraživanje vrednog 480 miliona domaćih dolara. Odnosno, u toj luci na jugu zemlje već je otpočeo investicioni ciklus zasnovan na pretpostavci da će na njenim dokovima u narednih par decenija vrveti od radnika. 

Vlada u Kanberi je očekivala da će izgradnja podmornica omogućiti transfer najnovijih znanja i tehnologija iz oblasti kao što su elektronika i nuklearna fizika iz Velike Britanije i SAD i otvaranje radnih mesta za 20.000 ljudi, kao i da će na vrhuncu radne delatnosti u brodogradilištu Ozborn znoj prolivati 4.000 pregalaca. Za ceo projekat kupovine podmornica, osvajanje tehnologija i izgradnje sopstvenih aparata, te njihovo održavanje planirala je da u naredne tri decenije odvoji između neverovatnih 268 i 368 milijardi australijskih dolara. 

Dok su investitori i lokalni biznismeni nervozni, visoki službenici vlade u Kanberi ističu da nema razloga za brigu, jer je preispitivanje sporazuma rutinska praksa i jer su im ga američke kolege unapred najavile.

Ipak, ostaje gorki utisak da bi Australija, koja se proteklih decenija nedvosmisleno svrstavala uz SAD šaljući vojnike i/ili naoružanje i opremu u  Irak, Avganistan i Ukrajinu, mogla da ostane bez (dela) podmornica koje im je obećao Vašington i da bi ogromni posao u vezi izgradnje tih tehnološki vrlo složenih plovila mogao da se nađe na ledu na duži rok. 

To ne bi bilo prvi put da Vašington iznenada izneveri svoje najbliže saveznike u regionu Azija-Pacifik. Nedavno uvođenje trgovinskih carina od kojih nisu bili pošteđeni ni višedecenijski geopolitički i ideološki istomišljenici u tom širokom geografskom prostoru i povlačenje SAD iz multilateralnog sporazuma o slobodnoj trgovini "Transpacifičko partnerstvo" (TPP) pre nekoliko godina, čiji su inicijator bile one same, su skori primeri te razočaravajuće prakse.  

Žal za propuštenim prilikama?

Ovaj razvoj događaja ide u korist domaćim kritičarima, koji u kupovini (najmanje) četiri i izgradnji osam nuklearnih podmornica vide nerezonsko, ekstravagantno rasipanje novca poreskih obveznika i tvrde da bi Australija isti odbrambeni efekat mogla da ostvari sa nešto više podmornica na dizel-električni pogon, koje bi uprkos tom nešto većem broju bile višestruko jeftinije. 

Naročito stoga što je Kanbera, radi britanskih i američkih nuklearnih podmornica, raskinula mega ugovor u iznosu od 90 milijardi australijskih dolara u vezi nabavke plovila na konvencionalni pogon sa Francuskom i zato platila penale. 

Štaviše, još pre toga, ona je odustala i od nabavke vrlo kvalitetnih podmornica japanskog porekla, za koje se, s obzirom na proizvodne kapacitete Zemlje izlazećeg sunca, pouzdano može reći da bi bile isporučene na vreme, mada jeste istina da Japanci nisu nudili premeštanje dela proizvodnje u Australiju.